Smrtnosnom vatrom snaga bezbednosti živom municijom, snajperskim nišanjenjem u glavu žrtava i suzavcem okončane su spontane demonstracije. Premijer Adel Abdul Mahdi je građanima, umornim od mnogih prethodnih praznih obećanja najavio bolje dane, ali za svako rešenje – kaže – „potrebno je vreme, jer nema čarobnog štapića“, pa se tako strpljenje, pre svega „probuđenih“ mladih Iračana, još jednom stavlja na ispit, koliko i sposobnost vlasti.

Na hitnoj vladinoj sednici sastavljen je program o boljem životu, „rajski primamljiv“. Pored ostalog, to je najava izgradnje sto hiljada jeftinih stanova, besplatno ustupanje državne zemlje siromašnima bez krova za podizanje porodičnih kuća, odobravanje zajmova bez kamate, isplata tokom tri meseca po 147 dolara nezaposlenima, pokretanje kompanija u kojim će biti mnoštvo radnih mesta i osnivanje visokog suda za kažnjavanje epidemije korupcije.

Premijer Mahdi je lepe namere dopunio poukom sumnjičavima da – što je bio i odgovor na zahteve za njegovu ostavku i raspisivanje izbora – „na ulici nema smene izabrane vlasti“. Lekciju je upotpunio porukom da je „spreman da se bez pratnje naoružanih vojnika sa svima koji nisu zadovoljni sretne bilo gde i satima sluša njihove zahteve“.

Posebno uporni istraživači su sabrali da se od zbacivanja Sadama Huseina 2003. godine 450 milijardi dolara, umesto da se nađu u državnoj kasi Iraka, „otišlo u džepove starih drugova i poslovnih partnera poput duhova, kao i kompanija koje nisu uspele da ostvare vladine projekte i u ruke armijskih oficira, koji su podizali plate u ime nepostojećih vojnika“.

„Hidra birokratije, koja je vladu učinila najvećim poslodavcem u zemlji, ispunjena je korupcijom, dok se pravosuđe podmazuje mitom, a vladine agencije osnovane da kontrolišu troškove države i same rade nepošteno“, zaključak je jednog od dobro upućenih (kakvi neprijatelji umeju da budu), Cvi Barela u Haarecu.

Irački javni dug je visok, prošle godine je bio oko 48 procenata BNP, a Svetska banka predviđa da će procenat ekonomskog rasta 2020. biti veći od osam, sa istovremenim padom siromaštva ispod dvadeset dva odsto.

Izveštači sa Bliskog istoka istovremeno nalaze da kao i u slučaju Egipta, ružičaste prognoze međunarodnih finansijskih organizacija, u stvarnosti prati nevolja da novac ne stiže gde su potrebe i otud dolazi do „izliva građanskog gneva“, koji od ekonomske lako raspaljuje političku vatru.

Ranije beleženi protesti i unutrašnja nezadovoljstva u Iraku bivali su obično konfesionalni sukobi, potekli od različitog tumačenja islamskih kanona, što je otvaralo i političke frontove i održavalo nepoverenje između šiitske i sunitske islamske zajednice ko je kome gospodar. Ovog puta, zbog svetovnih nevolja, pretežno šiiti su ustali protiv zapravo šiitske vlade, a suniti su im se pridružili kao građani, podjednako ugroženi nemaštinom.

Dve godine posle slamanja Isila, militantne samozvane islamske države, izazov vladi u Bagdadu po novinskim analitičarima ima bar dva osnovna politička cilja. Osnovni je ustanak protiv korupcije, a potom je – smatraju – nezadovoljstvo mnogih porastom zavisnosti od Irana, kojom se u ime zajedničke borbe zapravo potkopava saveznik, i ekonomski (trgovinska razmena je inače dvanaest milijardi dolara), najpre u energetici i čini ranjivim na osetljivom terenu – bezbednosti (izraelski udari na Revolucionarnu gardu iz Islamske republike smeštenu u iračka boravišta).

Zanimljivo je zapažanje da „mnoge iračke upravo šiitske političke partije ne prihvataju iranski društveni poredak, koji se temelji na islamu“. Ugledni šiitski prvak Muktada al Sadr, sveštenik, političar i zapovednik Saraja al salam milicije, čija je stranka najjača u u bagdadskom parlamentu, na poslednje izbore je – recimo – izašao na zajedničkoj listi sa sekularnim grupama, čak i komunistima.

Nedelja demonstracija u glavnom gradu i mestima na jugu zemlje je najozbiljniji ispit Adela Abdula Mahdija otkad je, posle mnogo muka u pregovorima, pre godinu dana preuzeo dužnost.

U ovom trenutku, premijera sa štapom i šargarepom istovremeno u ruci, Komisija za ljudska prava UN upozorava da dozvoli građanima da slobodno izražavaju mišljenje bez straha od „sila reda“, takođe i da je neprihvatljivo gašenje interneta i sprečavanje pristupa informacijama.

Bilal Vahab iz Instituta za bliskoistočnu politiku u Vašingtonu naglašava da su protesti spontani, sporadični i bez lidera: „Narod je izabrao novo rukovodstvo i vladu, ali izgleda da novi sistemi, nastali posle 2003, ne uspevaju. Obezbeđivano je zapošljavanje u javnom sektoru uglavnom političkim sledbenicima. Obični građani su, svakako, ogorčeni jazom između svog i standarda elite.“

Profesor univerziteta u Nadžafu, Ajar Anber ocenjuje da su se mladi Iračani oslobodili tutorstva političkih partija i njihovih vođa, koji su – kako kaže – „kidnapovali prethodne demonstracije“. Ima, istina, i onih uverenih da ipak postoji Koordinacioni komitet sastavljen od akademske zajednice, omladine sa fakultetom i „plemenskih“ lidera, koji vuče konce.

„Mladi, čija mišljenja niko nije želeo da sluša, konačno su odlučili da stvari uzmu u svoje ruke, naoružani ničim dugim sem iračkom zastavom“, rešava nedoumice dnevnik Golf njus: „LJudi ne mogu da ćute prateći zatvaranje deset hiljada fabrika, koje bi bile u stanju da ponude pola miliona radnih mesta.“

Ajatolah Ali al Sistani, duhovni lider iračkih šiita jednostavno je pozvao političare da se prihvate ozbiljnih reformi pre nego što bude kasno.