Između čekića i nakovnja

Satiričar Basem Jusef, na prvu godišnjicu od izbora Mohameda Mursija, napisao je dijagnozu u dnevniku Al šoruk: „Imamo predsednika koji je obećao da će uravnotežena skupština raditi po ustavu, o kome su svi saglasni. Imamo predsednika, koji je obećao da će biti uzorno nepristrastan, ali on je postavio pripadnike Muslimanske braće na sva važna mesta u vlasti. Imamo predsednika i partiju, koji su pogazili sva svoja obećanja, tako da narod nema izbora – ostaje mu da izađe na ulice.”

Dvadeset dva miliona potpisa građana sada je prikupila grupa Amarod (Pobuna) za ostavku Mursija i prevremene izbore, dok je za predsednika 2012. izabran glasovima trinaest miliona birača.

Prvi šef države – civil, posle decenija vlasti generala – Nagiba, Nasera, Sadata i Mubaraka – posle svrgavanja kralja Faruka 1952, našao se između čekića i nakovnja. Ogorčena većina naroda dala mu je rok od dvadeset četiri sata da se urazumi i podnese ostavku na predsedničku dužnost ili počinje potpuna nacionalna neposlušnost, a generali gube strpljenje i Mursiju i opozicionim partijama daju dan više da nađu međusobni mir ili oni opet preuzimaju komandu.

Prvi među oficirima, Abdel Fatah al Sisi je jednostavno oglasio: „Nema vremena za gubljenje. Ako se zahtev ne ispuni, bićemo primorani da – izvršavajući nacionalnu i istorijsku dužnost i poštujući veliki egipatski narod – odredimo put za budućnost, koji ćemo nadgledati.”

Hasan Nafa, profesor Kairskog univerziteta upozorava da je predsedniku – bez pogovora – upućen ultimatum.

Ipak, politički znalci smatraju da to znači će armija imenovati neku vrstu prelazne vlade, koju će kontrolisati, ali neće posegnuti za pučem „slobodnih oficira kao čuvara principa demokratije i narodne volje”.

Mursijeve pristalice – prenosi AFP – kao utehu navode da je „predsednik nasledio mnoge probleme od korumpiranog režima Hosnija Mubaraka i zato, treba mu dozvoliti da završi mandat 2016, a svaki pokušaj smenjivanja je prevrat”. Sam predsednik brani nevinost tvrdnjama o „mnogim zaverama da se obori prvi slobodno i demokratski izabrani šef države“ i „nemoći delovanja u otrovanoj atmosferi”.

Kad je stupao na dužnost Mohamed Mursi, prvi islamistički predsednik po ideološkoj pripadnosti, obećavao je da će za stotinu dana „ozariti lica svih Egipćana“. General Sisi, godinu dana kasnije, vidi da se zemlja nalazi pred ulazom u „mračni tunel“.

Mursi nije 85-milionski narod izveo iz ekonomskih i socijalnih tegoba, koje se zapravo povećavaju, sada sa ranije nezamislivom nestašicom i jeftinog (oduvek zbog socijalnog mira od države dotiranog) hleba, struje, benzina i gasa za kuvanje. Uz to ide nezaposlenost, nestajanje deviznih rezervi i izostanak kreditne pomoći sumnjičavog Međunarodnog monetarnog fonda.

Obični Egipćani, ljudi sa ulice, su skromni u prohtevima, navikli da su u večnom siromaštvu za preživljavanje dovoljne lepinja, glavica crnog luka, porcija fula (povrće slično bobu i pasulju) I par čaša jako zaslađenog čaja. Reporter u Njujork tajmsu, kao minijaturnu sliku opšteg stanja, ovih dana opisuje prizor iz pekare u kairskom kvartu Imbaba: „Gomila muškaraca, žena i dece gura se da kupi hleb. Moraju da dođu veoma rano, jer pekar mesi malo jeftinih lepinja. Ostatak dobijenog brašna prodaje na crnom tržištu trgovcima, koji u svojim radnjama naplaćuje hleb petostruko više od zvanične cene. Moj posao je najteži u Egiptu – kaže skromni vlasnik – jer su svi ljuti na mene, a ja nemam drugog izbora, jer moram da nabavim gas za furunu, a on neprekidno poskupljuje, a i nestašica je.“

Obaranje Mubarakovog autokratskog režima, kao egipatsko učešće u Arapskom proleću, ostalo je – po rečima jednog od vođa opozicije Mohameda el Baradeja – „još nedovršena revolucija“. Protivnici Muslimanske braće, koja je svakako preuzela kormilo (sada izloženo kritičnoj probi), sekularni političari, liberali i levičari, probuđena mlada generacija, složni protiv Mursijevog vladanja, nedovoljno su homogeni za liderstvo. Rasplet opet može da dođe sa novog Tahrira.

Analitičari uveravaju da je Egiptu „očajnička potreba mirovni proces, ne sa Izraelom, nego sa samim sobom“; niko u tako složenom društvu ne može da kao pobednik osvoji sve.

Mursi zapravo nije dovoljno učinio svojoj Muslimanskoj braći, naročito još radikalnijim salafistima, istovremeno isuviše je islamskog uneo za pojmove trpeljivosti sekularnih Egipćana, generale je izneverio, možda i prevario kad su mu predali vlast. Put do olakšanja čini se sasvim je neizvestan, bez zapovesti armije kako da se zaustavi „druga revolucija“.

Hleb je, ipak, na prvom mestu.