Libijski kantar 1

Gospodar istoka zemlje i Bengazija, general Halifa Belkasim Haftar (76) smatra da je „kucnuo čas“ da sa svojom Libijskom nacionalnom armijom (LNA) pokori zapad i Tripoli, gde upravlja vlada Nacionalnog sporazuma (GNA) premijera i arhitekte Fajeza al Faraža (59), od Ujedinjenih nacija i međunarodno priznata vlast i njena vojnička zaštita.

Haftarova konačna ofanziva na prestonicu počela je još proletos i doskora je opkoljavanjem glavnog grada bila „mrtva trka“. Feldmaršal, kakav mu je pun oficirski čin, sada je – pored ustaljenog pokroviteljstva Egipta i Ujedinjenih Arapskih Emirata i naklonosti Francuske – ohrabren doprinosom dobro uvežbanih ruskih najamnika (zasad oko 800), naročito vičnih snajperista, iz poslovne Vagner grupe Jevgenija Prigozina i moskovskom kvalitetnom popunom u vojnom snabdevanju, posebno valjanim dronovima i boljim raketama.

Zvanični Kremlj ponavlja da se radi o aranžmanu privatne firme, u kome civili – ako poseduju odgovarajuću obuku – imaju priliku da se zaposle.

Ministar unutrašnjih poslova vlade iz Tripolija Fathi Bašaga dolazak Rusa vidi kao „dolivanje ulja na vatru i razbuktavanje krize, umesto traženja rešenja“.

Haftarov pukovnik Ahmed Almasmari sličnim baražom reči optužuje Tursku.

Američka opomena iz novembra, osudom Haftarovog ratovanja i saopštenjem Stejt departmenta da je „angažovanje ruskih dobrovoljaca opasan udarac libijskom suverenitetu“, ukazuje da Vašington – „suočen sa Putinovim interesom da iskoristi sukob za povećani uticaj na ovaj afrički region“ – menja uverenje. Još u aprilu predsednik Donald Tramp je iznenada telefonirao Halifi Haftaru, odobravajući njegove napade, hvaleći „zapaženu ulogu u borbi protiv terorizma“, uz „zajedničku viziju tranzicije Libije u stabilan, demokratski politički sistem“.

„Popravni ispit“ komentatori smatraju značajnom promenom ravnoteže na libijskom kantaru.

Fajez al Faraž se, međutim, prevashodno oslanja na pomoć i ugovorene bezbednosne aranžmane sa Turskom (nešto i doprinose Katara, a i Italije) i zahuktalo angažovanje Ankare, od poruke Redžepa Taipa Erdogana da mu „šalje sve što je potrebno“, pa ako zatreba i vojnike.

Po mišljenju ruskog bliskoistočnog stručnjaka Jevgenija Sidrova – zabeleženom pre Erdoganove izjave – „turske reči su uglavnom za unutrašnju upotrebu“: sumnja da će Ankara nešto preduzeti „bez razmene mišljenja sa Moskvom, a ona se nikad neće saglasiti“.

Libijska ratna zima, uz pojačano delovanje stranih „brižnih dobrotvora“ vodi u povećan vrtlog nasilja, koji – objašnjava izveštač AP – „preti da nadmaši sukobe iz 2011. prilikom obaranja diktatora Gadafija, sada u podeljenoj zemlji sa slabašnom administracijom u Tripoliju i rivalskom vladom na istoku“.

Istraživanje Međunarodnog instituta za mir, podseća da su se sve zainteresovane strane prilično davno složile da je politička decentralizacija put za napredak zemlje, „ali nijedna zajednica milicija, koje se bore za vlast ne pokazuje ni najmanji interes za tu ideju“.

Analitičari su saglasni da nema vojnog rešenja. Ima, istina, i pomisli da bi Haftar mogao da osvoji Tripoli i da bi u tom slučaju njemu naklonjeni požurili da „cementiraju“ novu vlast u zapadnoj Libiji, koja bi – predviđa se za takav ishod – bila Gadafijevog tipa.

Češća je u priviđanju budućnosti mapa Libije kao „šarenice“ sašivene od delova, koje kontrolišu različite milicije, uz povremenu razmenu savezništava i neprijateljstava. Ako bi se najjače grupe sporazumele kako da svakoj od njih pripadne utvrđeni deo prihoda od nafte (trenutno oko milion barela dnevno), koji i sada Centralna banka i Nacionalna petrolejska kompanija raspoređuju na zavađeni zapad i istok, „takva neuspela Libija bi mogla da opstaje godinama“, dok bi se kvalitet života njenih običnih građana dalje pogoršavao.

U prvim mesecima 2019. Rojters je izveštavao, pozivajući se na pouzdane izvore, da su zapadne diplomate „više sati ubeđivale Haftara, pokušavajući da ga odgovore od pohoda na Tripoli, uveravanjem da on može da postane uspešan civilni lider, ako se odluči na traženje političkog rešenja.

Halifa Haftar je počeo „osvajanje Libije“, pomažući Muameru Gadafiju da 1969. dođe na vlast, a onda se razišao sa partnerom za vreme rata Tripolija sa Čadom osamdesetih. Pošto je pao u zarobljeništvo – a Gadafi ga se kao i svog odreda – odrekao – ponudio se da radi na obaranju pukovnika sa kojim je obarao kralja Idrisa, pa ga je oslobodila CIA. Posle toga dvadeset godina je mirno živeo u Americi, da bi se 2011. vratio kući: pridružio ustanicima Arapskog proleća i bio viđen za vođu „slobodne zemlje peska i nafte“.

Tri godine kasnije otvorio je svoj front iz Bengazija, okupljajući za početak oko dve stotine boraca i stavljajući trinaest helikoptera pod zastavu LNA. Zatim je redove popunio bivšim Gadafijevim redovima, neobučenim pripadnicima plemena, islamskim salafistima i plaćenicima iz sveta.

„Seleći se od centra na periferiju i obratno, kako su ga sudbina i sreća služile, Halifa Haftar je deo libijske političke scene duže od četiri decenije.“, jednostavno ga je predstavio jedan od dobrih znalaca, izbegavajući da prorekne kako će feldmaršal završiti političko vojevanje.