Nedovršen Erdoganov višeboj

Sjedinjene Država očekuju od Ankare da njeni zvaničnici budu „odgovorni u izjavama“. Provaliju među saveznicima pokušaće diplomatskim umećem da premosti Džozef Bajden, koji – kako je najavljeno – 24. avgusta dolazi u Tursku. Pred Obaminim potpredsednikom je, kako stvari u ovom času izgledaju, gotovo nemoguća misija. Ali, treba se svakako kloniti preranih sudova.

Erdogan „iznevereno prijateljstvo“ i skoro „zavereničko saučesništvo“ sada meri odgovorom na zahtev Americi da izruči imama Muhameda Fetulaha Gulena, koga optužuje da je organizator pokušaja julskog državnog udara, a u Pensilvaniji još od 1999. uživa gostoprimstvo SAD. Ministar pravde Bekir Bozdag poručuje da će „ukoliko ne dobijemo Gulena da bi mu sudili, Vašington žrtvovati odnose sa Turskom zbog jednog teroriste“. Dodaje i pretnju da će antiameričko raspoloženje (zbog Gulena) dalje porasti, ako SAD brzo ne deluju: „U rukama je Sjedinjenih Država da spreče da loša osećanja ne pređu u mržnju.“

Vašington želi „ozbiljne dokaze“ i ponavlja da „veruje da je partnerstvo i prijateljstvo sa Turskom snažno“, a onda će zahtev za ekstradiciju Fetulaha Gulena biti legalan i tehnički postupak, vođen sporazumom koji su dve zemlje davno potpisale. Sedamdesetpetogodišnji islamski propovednik u izbeglištvu postao je provera, ne samo poverenja već i strateških odnosa, koji se poput spojenih sudova ne tiču jedino dve države nego i mnogo globalnije bliskoistočne i srednjoazijske ravnoteže, kojoj je Bosfor i te kako osetljiva podloga.

Pitanje koje se ovih dana sreće je da li se pomera ustaljeno klatno ili je samo diplomatska učtivost to što je Erdogan, za vreme posete Rusiji, kao puta u „Kanosu“, Vladimira Putina nazvao „dragim prijateljem“, a NATO odmah zatim podsetio da je Turska „vredan saveznik“. Pritom Ankara uporno tvrdi i da su zapadni lideri pali na ispitu: nisu joj ponudili podršku u teškom trenutku obračuna sa pučistima.

U čitavom klupčetu Gulen postaje lakmus.

Fetulah Gulen i Redžep Tajip Erdogan su godinama bili bliski saborci za preuređenje Ataturkove sekularne Turske u izrazitije islamsko društvo. Sada nemilosrdno svode račune u ratu u kome se predsednikova sila grubo obračunava sa temeljno građenim sveštenikovim versko-socijalnim pokretom. Obojica – međutim – imaju isti cilj i uverenja, ali su se i razišli, verujući u različite puteve prema zavetu proroka. Gulen u 160 zemalja u svetu ima bar hiljadu škola od obdaništa do univerziteta, u Turskoj oko tri stotine, koje pripremaju buduće nosioce svekolikih dužnosti u državi, što se uveliko i ostvarilo. Erdogan čvrsto drži vlast, pa misiju sprovodi sve više čistkom neistomišljenika, ali u tome – čini se – više je vođe svojom „sultanskom pravdom“ nego ideologijom vere.

Može li Erdogan da dobije Gulena?

Komentator Džeruzalem posta je precizan: „U principu sporazum o ekstradiciji između SAD i Turske obavezuje Ameriku da preda svakog ko je optužen da stoji iza zločina, ubistva i zavere. Ali, kao i u mnogim ovakvim ugovorima, postoji odredba o izuzetku. To znači da ako Vašington ustanovi da su ponuđeni dokazi obojeni političkim motivima, može da odbije zahtev.“

Među upućenim promatračima ima čak i takvih mišljena po kojima Erdogan „zapravo ne želi da Gulen bude izručen, već koristi slučaj za unutrašnju upotrebu – mobilizaciju protiv domaćih protivnika i kritičara na Zapadu“. Dodaje se i nagađanje da bi imam, ako bi mu se javno sudilo u Turskoj, „mogao da otkrije štetne informacije o predsedniku, iz vremena kad su bili saveznici“.

Burak Bekdil u Hurijetu podseća da su „Erdogan i Gulen više decenija bili bliski saradnici dok se nisu razišli oko metoda za ostvarenje zajedničkog cilja. Kasnije je postalo jasno da su gulenisti elitna grupa u državnoj birokratiji, bez masovne podrške“. Pitanje je, naravno, koliko je posle tačnog uvoda tačan zaključak. Dostupni telegrami američkih diplomata još od pre nekoliko godina – koje navodi Post – kazuju da su „svi naši kontakti saglasni da su gulenisti u svim porama turskog društva, uključujući najveću tvrđavu kemalizma – vojsku“.

Erdoganovi kritičari smatraju da je njegova partija AKP dozvolila da Gulenovi sledbenici otvoreno zauzmu važna mesta u čitavom državnom aparatu, oslanjajući se na njih u potiskivanju armije kao nacionalnog stožera. Međusobna ispomoć održavala se uz čarke i mirenja sve dok javni razvod konačno nije eksplodirao 2013, korupcionaškim skandalom u kome su se našla imena iz najbliže predsednikove okoline, a i porodice. Redžep Tajip Erdogan je tada optužio Gulenove sledbenike da su sve to smislili kako bi ga potkopali.

Dvoboj, a ni višeboj, još nije okončan.