Strpljivi pomiritelj u ime generalnog sekretara Ujedinjenih nacija – u prvo vreme (početkom devedesetih prošlog veka) izaslanik predsednika Bila Klintona – američki pravnik i diplomata, koji je dužnost obavljao uz simboličnu nadnicu od jednog dolara godišnje, ukazuje na pouku, posebno vrednu na Balkanu, „kako susedi mogu da reše probleme, ako stvarno rade na tome“.

Premijeri Aleksis Cipras i Zoran Zaev su na Prespanskom jezeru oglasili, a njihovi ministri spoljnih poslova potpisali, da je posle skoro tri decenije nesavladiv čvor presečen, budućim imenom: Severna Makedonija. U Psaradisu, selu sa šezdesetak stanovnika, do koga nezadovoljnici sa grčke strane nisu mogli da dopru, Cipras je „u raspoloženju kao na svadbi“ izjavio da je ovo „sastanak sa istorijom“. „Ovde smo da da zalečimo vremešne rane“, rekao je dodajući da je Balkan isuviše dugo patio od „otrova šovinizma i podela zbog nacionalističke mržnje“. Zaev je svoje zadovoljstvo dopunio pozivom kritičarima da „napuste prošlost i pogledaju u budućnost“.

Tek kad, očekivanja su „pre kraja godine“, sporazum bude ratifikovan u Atini i Skoplju, što će dotle značiti političku i „uličnu“ plovidbu između preostalih Scila i Haribdi u oba mesta, dolazi istinsko olakšanje.

I neraspoloženja su, naime, u ravnoteži. U najnovijoj anketi lista Proto tema 68 odsto Grka protiv su kompromisa, kao i Nova demokratija, najveća opoziciona partija. U Makedoniji, u Bitolju je održan protestni marš tamošnje najjače opozicije, stranke VMRO-DPMNE.

Kolumnista dnevnika Katimerini pažljivo ređa kockice prespanske slagalice: „Saglasnost o rešenju imena Makedonije nije diplomatska pobeda Grčke, kao što je predsednik vlade Aleksis Cipras pokušao da prikaže naciji. Nije ni diplomatska pobeda Severne Makedonije, kako je Zoran Zaev želeo da ‘proda’. U međunarodnim sporazumima nema pobednika i poraženih. Potrebni su kompromisi sa svim njihovim izazovima i više problema… Nije lako iskoreniti nacionalne mitove sa kojima smo rasli i otud treba da imamo oprezna očekivanja od jesenjeg referenduma u Severnoj Makedoniji.“

Pasos Mandravelis potom razaložno izvodi i zajednički imentelj:

„Postizanje uvodnog sporazuma je veliki uspeh za dvojicu premijera i zato im treba odati priznanje. Što se tiče sivih zona i preostalih pitanja, sve to je prirodno i život će neizbežno doneti čak i nova pre konačnog oblikovanja. Pametni na obema stranama treba da prestanu da gunđaju. Nemojmo fantazirati o pobedama, porazima, trijumfima i katastrofama. Ostvaren je korak napred, dugo potreban, a ima još mnogo da se uradi.“

Analitičar Stratfora sažima tragove sukoba, koji dosežu „zavisno od toga koliko daleko želite da krenete“: „Može da se kaže da su počeli u Drugom balkanskom ratu 1913, kad su Grčka, Srbija i Bugarska podelile Makedoniju ili sa pojavom makedonskog nacionalizma protiv turske vlasti u devetnaestom veku ili čak u četvrtom veku pre Hrista, sa velikim osvajanjima Aleksandra Velikog i njegovog oca Filipa. Ali, moderni sukob je izbio 1991, kad je Makedonija postala nezavisna republika posle propasti (SFR) Jugoslavije.“

Pominje se i detalj da je u Generalnoj skupštini UN, tada pod imenom BJRM, svog predstavnika, na zahtev Atine, morala da smesti da sedi pored delegata Tajlanda, pošto se Grčka pozivala na zvanično ime koje je u engleskom jeziku počinjalo velikim slovom T, određenim članom „The Former Yugoslav Republic of Macedonia.“

Od 1995, kad je Makedonija prihvatila da promeni zastavu, nepomirljivost je istina nesavladana, ali je smirenija; počinju pregovori, ma koliko neuspešni, začinjeni menama čitavog spektra različitog „zagorčavanja života“, grčkih ekonomskih i strateških blokada, posebno veta za pristup Skoplja u NATO i EU i makedonskih inata, u kojima su posebni „ubodi“ – mimo svih političkih čarki – bile rasute statue Aleksandra Makedonskog kao domaćeg pretka i izdašno nazivanje njegovim imenom lokalnih objekata.

Na sajtu grčkog Ministarstva spoljnih poslova i danas može da se pročita čak i ovo: „Koreni spornog imena protežu se do sredine 40-ih prošlog stoleća kad je kao posledicu Drugog svetskog rata Tito odvojio od Srbije region poznat dotle kao Vardarska banovina, dajući mu status federalne jedinice.“

Mnogi posmatrači – govorio je Metju Nimic – misle da ja sve vreme sedim i smišljam prideve, koji će se dodati imenici Makedonija: „Ovaj slučaj je sasvim drugačiji, od istorijskog je značaja i tiče se građenja i održavanja nacije.“ Prošle godine se u razgovoru sa novinarem mreže Bi-Bi-Si setio susreta sa jednim Skopljancem, koji mu je rekao: „Dok se brijem, pogledam se u ogledalo i kažem sebi ‘ja sam Makedonac’. Da li očekujete da sledećeg jutra kažem da sam ‘novi’, ‘gornji’ ili ‘severni? Odgovorio sam mu da je zabrinutost razumljiva, ali da treba ohrabriti da ovo što pregovaramo nije pitanje nacionalnog identiteta, nego formiranje imena države za životno dobro građana.“

Metju Nimic je na Prespanskom jezeru dobio rođendansku tortu (baš tog dana je napunio 79 godina) i zaradio poslednju platu od jednog dolara. Grci i Makedonci stavljaju na vagu svoj učinak.