Novine, sad i nekad

Kažnjeni urednik se neće žaliti.

Strogost sudija i pomirljivost osuđenika ne iznenađuje, kad se zna da je u Iranu još po zakonu izvršenje smrtne kazne kamenovanjem: jednoj ženi suđenoj zbog bračnog neverstva zasad je samo privremeno odloženo. Poslednje kamenovanje za koje se zna, prema agenciji AP obavljeno je 2007. U iranskom zatvoru su još i dvojica reportera nemačkog Bilda, koji su prošle jeseni ušli u Islamsku republiku kao turisti, ali u nameri da „iz prve ruke“ izveštavaju o sudbini Šakine Mohamedi Aštiani, osuđene na kamenovanje.

Novinarstvo nije jednostavan zanat, nekad ni bezopasan., svakako drevan, bez čijeg učinka svet – izgleda – ne može, od pamtiveka, svejedno da li su vesti dobre ili loše. Homerova „Ilijada” i „Odiseja” ubrajaju se u prve detaljne novinske dopise. Aleksandar Veliki je, takođe, bio izdavač novina. Za vreme ratnih pohoda njegove „Vasilike”, ispisivane na papirusu, donosile su izveštaje o vojnoj situaciji i umetnosti. Apostol Pavle je u priručnicima o istoriji grčkog žurnalizma „jedan od preteča helenskog novinarstva”.

Izveštač jednog beogradskog lista svojevremeno je zabeležio, istražujući korene moderne norveške štampe: „Drevna legenda Vikinga pripoveda da su prvi poslenici sedme sile bili gavrani boga Odina, koji su svom gospodaru javljali vesti iz ovozemaljskog života.”

Enciklopedije za najraniji priznati proizvod novinarstva prihvataju dnevni bilten iz antičkog Rima, koji je pedeset devete godine pre Hrista počeo redovno da beleži „važne društvene i političke događaje.”

„Bio sam prisutan”, knjiga sećanja Predraga Milojevića, tog istinskog patrijarha srpskog novinarstva prošlog veka, prenosi nama bližu i razumljiviju sliku iz našeg „političkog dvorišta”, u doba njegove profesionalne mladosti: „To je u ono vreme bio interesantan posao; unutrašnja politička situacija bila je izvanredno burna. Nije bila retkost da u Narodnoj skupštini dođe do tuče među poslanicima, a jednom je usred plenarne sednice u salu unet nag čovek, Beograđanin koga je policija prilikom demonstarcija uhapsila i tukla. Novine su danima živele od „golog čoveka”. To nam je bio dobrodošao povod da što nemilosrdnije izobličujemo golotinju našeg političkog života…Skupštinske debate su zaista često ličile predstave zbog velike graje i dobacivanja. Malo koji govor mogao je biti održan u miru. Kad bi govorio ministar ili poslanik većine, opozicija je dizala paklenu viku; kad bi se na govornici pojavio član opozicije, većina je podjednako vraćala milo za drago. Ta skupštinska preganjanja predstavljala su glavno štivo u tadašnjim novinama. Tako je parlament sve više gubio od ugleda kod javnog mnjenja i kod nas novinara koji smo učestvovali u stvaranju toga mnjenja…Publika je više volela da čita takve stvari negoli duge i dosadne govore. Jedan poslanik se žalio: ako ne psuješ i ne pretiš, niko neće da zabeleži ni da si govorio. Razvijajući kod čitalaca interesovanje za takve stvari, listovi su morali i da se povode za tim interesovanjem, a to je onda značilo na prilično bezobziran način ismejavati i karikirati sve sve što je predstavljalo vlast, ne izlažući se pri tom nekoj velikoj opasnosti, jer je odgovornost za nepotpisane članke, po tadašnjem zakonu, snosio samo odgovorni urednik koji je mahom bio lice bez veze sa uređivanjem lista, plaćen jedino za to da ide u haps kad list bude osuđen (što se retko dešavalo).”

Opis je iz dvadesetih godina prošlog veka.

Milojević je zabeležio svoje čvrsto uverenje: „Za istoričara se kaže da piše dokumentovano o događajima koje nije video, a za novinara da nedokumentovano piše piše o događajima koje vidi. Naravno, prednost ima istoričar. Ali, oči ponekad vide i ponešto od onoga što dokumenta previde.”

Mnogo decenija kasnije, čini se, do danas je vredna još jedna pouka. Ostala je zabeležena je 1980. u emisiji sarajevske televizije „Zaustavljeno pero”, povodom prerane smrti još jednog izuzetnog novinara, čija je „Bela knjiga” na programu TV Beograd, naš do danas kultni spoljnopolitički domet:

„Borivoje Mirković je gledaocu približio svet onakav kakav on zaista jeste i tako nam pomogao da ga istinski upoznamo. Stoga smo punim poverenjem pristupali i Bori i njegovim sagovornicima, a zauzvrat smo dobijali priliku za ono što nam je možda najpotrebnije, a to je da upoznavanjem sveta pokušamo da izbegnemo često previsoko mišljenje o sebi i da stignemo taj svet koji nam je u mnogim stvarima izmakao.”

Davno je grčki reporter Vlasis Gavrilidis jednostavno zaključio o vrednosti učinka sopstvenog zanimanja: Kad kočijaš, pazikuća i čuvar parka budu svakog dana pod miškom imali novine, lako će biti da se kaže kako živimo u civilizovanoj zemlji.

Nijedno od tri zanimanja u Srbiji više ne postoji, a i na više drugih mesta. Kako da znamo koliko vrede današnje novine?