Pomerena zavesa

„Patetični pokušaji da se kazaljke cenzorskog sata vrate unatrag, u današnje vreme nemaju više nikakve izglede“, široka je saglasnost posle otkrića samoubistva Bena Zajgera, prethodno samo misterioznog „zatvorenika X“. Javnost, kao u Hičkokovim zapletima, još nagađa kakva je krivica i greh u pitanju i kako je zapravo umro nepouzdani agent, angažovan od Mosada, kao pritvorenik u samici (u kojoj je tamnovao ubica premijera Jićaka Rabina Jigal Amir), dok je čekao presudu zbog neodgovarajućeg ponašanja na poslu špijuna, moguće i timskog učesnika u – po svetu – nerazjašnjenim ubistvima neprijatelja jevrejske države. Od 2000. useljenik iz Melburna, obesio se još decembra 2010, a u izraelskoj javnosti „bomba“ je eksplodirala 2013, pošto je australijska televizijska stanica objavila prilog o tragičnoj sudbini, koji je vlada u Jerusalimu svim svojim polugama pokušala da spreči da stigne do očiju i ušiju sopstvenih građana, „gde se već sve čulo“.

Informacije odavno ne prenose samo izabrani glasnici, pa se zamajac nezaustavivo pokrenuo. Premijer Benjamin Netanijahu je, kao i Mosad, morao delimično da ustukne – ne da se i sasvim preda – pred pravim cunamijem probuđenog nezadovoljstva, na samo najnovijim postupkom.

U kolumni naslovljenoj „Demokratija maske i kame“, glavni urednik prestižnog dnevnika Haarec napao je bezbednosni establišment da je „zakopan u davno prošlo doba“; posebno je oštar bio prema šefu Mosada Tamiru Pardu (čija je porodica, po elektronskim sveznanjima, srpskog i turskog jevrejskog porekla). Aluf Ben piše o „moćnicima zaštićenim visokim zidom“, dok u čitavom svetu bez ograničenja, ljudi razmenjuju informacije i mišljenja. Novinar viteški poziva cenzore, sudije i službe bezbednosti da prihvate „koncept delovanja slobodnih medija u demokratskoj državi“.

Protivnici iz iste profesije odmah su uzvratili prvoboračkom odbranom „nedodirive svetinje“. U listu Israel hajom Haarec je optužen za „hipokriziju, cinizam i nadmenost“. Urednik ovog konzervativnog glasila Amos Regev odapinje svoje strele: „Mosad nam nije neprijatelj i štiti nas građane Izraela. Da li je pravo da se zna i da se stavlja na videlo svaka akcija agenata, špijuna i drugih, koji izlažu živote opasnosti, da bismo mi živeli u miru? Ko je nas novinare imenovao za stručnjake u svemu?“

Za dobijanje akreditacije, u Izraelu – inače – novinari moraju da potpišu obavezu da neće objavljivati „podatke koji mogu da pomognu neprijateljima ili da štete državi“.

Nacionalno Udruženje za građanska prava sada oprezno poručuje Javnom tužilaštvu da razmotri: „moguće je da se čuva bezbednost države, a da vlast bude otvorena i iskrena u slučaju svakog neuspeha“.

Martin Šerman, koji vodi Izraelski institut za strateške studije, jednostavno kaže: „Mogu da zamislim da su dve godine tajanstvenosti dale Mosadu dovoljno vremena da drugačije postupi, bez obzira na pomisli kakve prete od Zajgerovih grešaka.“ Nagađanja su, bez ikakve ozbiljne potvrde, da je Zatvorenik X bio sumnjičen kao dvostruki agent ili, možda, samo kao „brbljivac u tajnoj službi“.

Ograničenja medijima u modernoj jevrejskoj državi su preuzeto nasleđe od britanske mandatne uprave Palestinom, pravilo doneto 1933, zatim prihvaćeno posle 1948, kad je proglašena nezavisnost. Prvi premijer David ben Gurion je tada osnovao Komitet urednika i vlasnika štampe, kome je redovno saopštavao i najveće tajne, uz obavezu da ostanu nepoznate javnosti i u tome je zaista uspevao. Poverenje u zamenu za ćutanje je u to vreme uspešno održavano.

Komitet do danas opstaje, ali vlada pokušava da naređuje. Stara džentlmenska igra je završena.

U stvarnosti mediji se, da izbegnu cenzuru u osetljivim prilikama, pozivaju na strane izvore i kad je reč o onome što vide sopstvenim očima. Primeri su brojni – od toga da zemlja sa mnogo davno napravljenih atomskih bombi, nikad nije potvrdila da poseduje ovakav arsenal, ali i ne demantuje kad drugi to kažu.

„Ovo je dvadeset prvi vek i ne možete sprečiti da stvari isplivaju na videlo“, vladu savetuje komentator Josi Melman, a laburistički poslanik u Knesetu Nahman Shai u izjavi Fajnenšel tajmsu podseća da se 2013. godine više ne vodi sveti rat za nezavisnost kao 1948“.

Bivša glavna cenzorka Miri Regev ne prihvata toliki stepen svetogrđa. U razgovoru na Vojnom radiju kaže da da je „cenzura možda drakonska, ali Izrael ima legitimne razloge da je održava“, mada priznaje da je prvobitna zabrana izveštaja daleke australijske TV o ovdašnjem događaju bila – preteran korak.

Nemilosrdni Aluf Ben tekstom u Haarecu, ipak, usklađuje obostrane domaće potrebe: „Izrael nije ni Kina, ni bivša Nemačka Demokratska Republika, njegova cenzura je manje panična nego što može da se učini. Trideset pet vojnih cenzora nisu bezlični, nepristupačne birokrate u mraku. Sa njima možete da pregovarate o svom tekstu, pa da i prođete.“

Zavesa je pomerena, nije i podignuta, u Izraelu, kao i na mnogim drugim mestima.