Čini se da je izvesnije da je režim Bašara Asada – nasledstvo od oca Hafeza – na korak od rušenja, nego šta sledi u Siriji posle više od četiri decenije porodičnog totalitarizma. Arapska liga „ranjenom lavu“ („asad“ na arapskom znači lav) nudi izbegličko utočište, a ustanicima predlaže da odmah obrazuju prelaznu vladu, kako bi se zaustavilo bezumno ubijanje i bar započelo razumno izbavljenje iz krvavog kovitlaca.
Izgledi za tako nešto još su slabi, ma koliko da je na vidiku sve vidljiviji konačan ishod. Obe strane ostaju na bojištu do poslednjeg daha, po svaku cenu. Vlast je saopštila da protiv svog stanovništva neće koristiti hemijsko oružje, otrove za masovno uništenje kojima raspolaže u velikoj količini.
Pobunjenici su za potpunu „naplatu računa“ sa Bašarom, starijih i novijih, što podrazumeva i čitavu Hafezovu zaostavštinu, kojom je Sirija od 1970. savršeno održavana kao zemlja strahovlade Asadovih, rođačkog klana, alautiske manjinske zajednice i verne svite u kojoj je ministar odbrane – ubijen pre nekoliko dana – bio pravoslavni general.
Svi koji duž pamte – Sirijci najbolje – sećaju se februara 1982. i operacije protiv tadašnjih pobunjenika u gradu Hami, koju je obavio Hafezov rođeni brat. Sjajni bliskoistočni reporter Njujork tajmsa Tom Fridman u knjizi „Od Bejruta do Jerusalima“ beleži Rifatovu ispravku: „Ubili smo trideset osam hiljada ljudi, a ne sedam kako se govori.“ Temelji dugovečnosti režima popuštaju. Poznavaoci smatraju da se opšti narodni strah gubi, pa i oficiri visokih činova napuštaju Asadov brod, a kako je građanski rat ušao na ulice Damaska i Alepa, najvećih gradova, podseća na tradiciji ovog podneblja arabista Dušan Simeonović, pouzdan je nagoveštaj raspleta.
Nekad se na Bliskom istoku znalo, da kad nezadovoljnici uđu u radio stanicu i pročitaju proglas, prevrat je obavljen. Danas je, naravno, svrgavanje vlasti složenije, čak i kad revolucija ukloni diktatora. Posmatrači nalaze da je regularna armija ipak još „održivo snažna“, a posebno opasne su i milicije, šabiha, odane sistemu Bašara Asada, njegovog brata Mahera i njihovog moćnog rođaka Ramija Maklufa, koji pored svekolikog uticaja – po agencijskim izveštajima – kontroliše i šezdeset procenata sirijskog privrednog života. Ustaničku stranu, kao vojnički front, čine Slobodna sirijska armija i salafisti, radikalno borbeni islamisti, izdašno opremani iz bogatih ortodoksnih muslimanskih država u regionu.
Pažljivo čitanje skorije budućnosti je hirurški precizno. Londonski Gardijan navodi razložne strepnje akademskog istraživača: „Situacija zahteva veoma sposobne ljude, kako bi se sprečio kasniji sektaški rat i pored postojanja tranzicionog plana. Četrdeset godina policijske države uništile su svaki značajan razvoj građanskog društva u Siriji. Ključne institucije, daleko od nezavisnosti u radu, ostaju utkane i BAAS partiju, oči i uši režima, pravnog sistema, primene zakona i prakse sudstva. Kad se zarđale ustanove sruše, zajedno sa režimom, neće biti kontrole. Pljačke i ‘luda kuća’, kakve su pratile pad Bagdada, veoma je moguće da budu ponovljene u Damasku, ukoliko red ne bude brzo osiguran; jednostavno rečeno, neće biti izgleda za dugoročniju demokratiju“
Nacionalni savet, koji očekuje da u prvom trenutku prihvati upravljanje, izgleda nedovoljno homogen i spreman, pribojavaju se mnogi diplomatski posmatrači. Istovremeno, Muslimanska braća dugo onemogućavana, „pažljivo i uspešno sebi grade podršku“. Oprezno predviđaju da na prvim slobodnim izborima neće dobiti više od dvadeset pet odsto glasova. Ali, Muheim al Drubi, govornik islamske organizacije u izjavi agenciji AFP poručuje: „Mi smo spremni za eru posle Asada; imamo planove za ekonomiju, sudstvo i politiku.“
„Neće biti kairskog trga Tahrir, ali je problem je osveta i kako se s njom nositi“, smatra Visam Tarif, jedan od uvaženih tumača budućeg raspleta. Pominje se čak i „potencijalna sirijska balkanizacija“, teoretski moguća u sirijskoj verskoj i nacionalnoj mešavini, koja je 1946. smeštena u granice nezavisne države, nastale prestankom francuskog mandata, kojim je posle Prvog svetskog rata Pariz dobio na upravu ovaj deo ugašene Osmanske imperije. „To bi bio opasan alarm za čitav region, varnica koja pre svega može da kresne u Libanu, a lako i u Iraku, koji jedva da se oporavlja d svog građanskog rata“, izveštavaju i najozbiljniji evropski listovi iz Bejruta, kao bezbedne medijske osmatračke kule.
Kad je Mišel Aflak, sirijski sociolog i filozof, školovan na Sorboni, 1947. dozvolom Francuza zvanično osnovao BAAS, partiju arapskog nacionalizma, oslobođenja i željene socijalne pravde, Hafez Asad je svojom „korektivnom revolucijom“ ideju pretvorio u bliskoistočni despotizam ličnog kalifata, testamentom ostavljen sinu Bašaru. Sirija je još jednom pred promenom sopstvene sudbine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
