Raspeće na Nilu

„Prividna demokratija“, kaže bivši svetski nuklearni kontrolor i dobitnik Nobela za mir Mohamed el Baradej, demonstrativno odustajući od namere (mada ne sa mnogo izgleda) da učestvuje u trci za predsednika, koji bi u konačnom raspletu – izbori, novi parlament i ustav – trebalo da zameni sadašnju pretorijansku gardu starog režima – feldmaršala Mohameda Huseina Tantavija sa dvadesetak nedodirljivih, generala nasleđenih od Hosnija Mubaraka.

„Visoki oficiri pokušavaju da cementiraju svoje mesto kao branitelji osamnaestodnevne revolucije sa trga Tahrir“, tačna je dijagnoza nedeljnika Observer, kojoj većina poznavalaca dodaje da „generali jasno stavljaju na znanje da brutalno žele kontrolu nad procesom prelaska na civilnu vladavinu, paranja ostataka Mubarakove mreže i pisanja novog ustava kako bi sačuvali moć i privilegije“, što više i što duže.

Kairo, uostalom, od pada Farukove monarhije, u istoriji republike proglašene 1953, kao predsednike pamti samo oficire – Nagiba, Nasera, Sadata i Mubaraka. I sada ima mišljenja da bi uz direktno generalsko povlačenje njihov uticaj opstajao u političkom životu, kako na različite načine biva u Turskoj ili Pakistanu, čak i pitanja „da li generali uopšte planiraju bilo kakvu vrstu povlačenja, obzirom da su, i pored svih obećanja, za godinu dana pritvorili dvanaest hiljada građana, što je ponašanje jednako poslednjim danima Mubarakovog režima“. Domaći zaštitnici ljudskih prava nalaze da je „nova država nepredvidiva“, za razliku od prethodnog gospodara, koji je „odmeravao potencijalnu štetu prilikom obračunavanja sa neistomišljenicima“.

Zanimljivo je kako godišnjicu Revolucije 25. januara, kako je zvanično nazvana i tako će biti praznično – paradama i vatrometom – proslavljana kod kuće i prijemima u diplomatskim predstavništvima u svetu, stavlja na vagu londonski Ekonomist, smatrajući da „i sami Egipćani nisu sigurni šta da misle“:

„Neki navode uspehe, ističući slobodno izabran parlament, koji će uskoro početi da deluje, zvonke i zvučne medije, poboljšanje bezbednosti, ponavljane poruke „komesara“ da će odstupiti do leta, kad Ustav stupi na snagu i bude izabran novi šef države. Ali, posle najturbulentnije godine u novijoj istoriji zemlje mnogi vide tmurniju sliku.“ Nabrajaju se potapanje ekonomije, naročito sunovrat turizma, zabrinjavajuće namere islamista, nagoveštaji „opasne osvete bezbednosnih službi negovanih šezdeset godina u velom obmotanoj diktaturi“, pri čemu se ne radi samo o tajnoj policiji, već se i u sudstvu i štampi pod državnim uticajem „pribegava starim trikovima huškanja“ na one koji su učinili revoluciju mogućom.

Raspored na tasovima osećanja je, razumljivo, ovako raznolik. Rezultati izbora za Veće naroda u novom parlamentu (Donji dom) pokazuje pravac opšteg raspoloženja. Islamističke partije su osvojile dvotrećinsku većinu, Stranka slobode i pravde – političko telo Muslimanske braće – i Partija svetlosti, koja predstavlja krajnje radikalne salafiste, pobornike pravovernog, izvornog islama, koji su uspehom (24 odsto mesta) iznenadili sve, pa i zabrinuli koliko slobodoumnije, toliko i umerenije političke i verske ratnike.

Muslimanska braća, osnovana davne 1928. u Ismailiji, stavljana više puta van zakona – bez obzira na ideološke podloge i promene vlasti – sada oslobođeni zabrane, zapravo su svojom partijom najorganizovaniji element političke pozornice, koja se komponuje.

Ultrakonzervativna Partija svetlosti je nova tvorevina, ne pripada egipatskoj tradiciji i njeni revnosni pripadnici nagoveštavaju kakve su joj namere ne bi li se sprečilo dalje opšte „bezbožno ponašanje“ i idolatrija. Ima dotle da savetuju prefarbavanje ili pokrivanje voskom piramida i prikaza staroegipatskog života, a i raskrinkavanje „trule kulture“, u koju ubrajaju knjige nobelovca Nagiba Mahfuza, dobitnika nagrade 1988. Naravno, priželjkuju i reviziju ustaljenih svetovnih navika, uobičajenog ponašanja i odevanja i po racionalnom muslimanskom shvatanju.

Profesor Omar Ašur predviđa potpuno različite prioritete dve islamske partije u parlamentu, sve do mogućeg pokušaja distanciranja iskusne Braće od salafista. Opremljena pragmatizmom Partija slobode i pravde, čedo izvorne Muslimanske braće, pritom, ne napušta dugoročni cilj – da učini Egipat više islamskim.

Liberalne egipatske snage izgleda deluju bez dovoljno daha, pritom još i rascepkane, kao da su na političkom bojištu posustale, posle nastupa na Trgu Tahrir pre godinu dana, kad je skidanje sa prestola Hosnija Mubaraka bio stvarni junački čin Arapskog proleća.

Pišući o Egiptu danas Adam Šac, urednik Londonske revije knjiga, podseća kako je francuski pisac i svojevremeno saborac Če Gevare Žil R. Debre jednom primetio: kontrarevoluciju nadahnjuje revolucija. Jednostavnije rečeno, egipatsko raspeće traje.