Trostruki dobitnik Pulicerove nagrade Tomas Fridman, zaslužene pre svega za poznavanje bliskoistočnih zapleta, čitaocima NJujork tajmsa postavlja pitanje: „Gde još možete da nađete sirijske, ruske, američke, iranske i turske trupe ili savetnike. Koji na zemlji i na nebu svode račune, a sve to zajedno sa proiranskim najamnicima iz Iraka, Libana, Pakistana i Avganistana, proameričke kurdske borce, ostatke islamskog kalifata, različite prosaudijske pobunjenike protiv Asadovog režima u Damasku, pravoslavne kozake prispele ‘po ugovoru’ sa privatnom ruskom kompanijom Vagner i svi oni se – na sirijskom prostoru mimoilaze ili sudaraju jedni sa drugima.

Vašington post, za bolje razumevanje, navodi jednostavan primer: „U jednoj od prošlih nedelja Rusija, Turska, Iran i Izrael u neprijateljskoj vatri izgubili su po jednu letilicu.“

Ovo multidimenzionalno bojište – kaže jedan komentator – zahteva kvantni kompjuter, kakav još nije napravljen, kako bi samo „sačinio popis beskrajnog broja aktera, sklopljenih i raskinutih saveza i promenjenih linija sukoba“.

Posmatrači zaključuju da se svi u tom „kotlu“ drže obrasca: niko neće da bude posednik ovog rata, „jer bi kao vlasnik morao i da nađe rešenje“. Fridmanov nalaz je sasvim jednostavan: „Svako želi da ostvari maksimum interesa i da minimalizuje uticaj rivala, upotrebom što manje sopstvenih vojnika i rizika, koristeći za sopstvene ciljeve moć iz vazduha, a na rizičnom zemaljskom terenu najamnike i lokalne ustanike.“ Misli i da su svi glavni igrači naučili lekciju – Rusi iz Avganistana, Iran iz već prilično davnog rata sa Irakom, Izrael iz južnog Libana i SAD iz svog iračkog i avganistanskog iskustva – da nigde domaće političke scene i javnost neće trpeti povratak velikog broja svojih „vreća“ sa posmrtnim ostacima i klasični kopneni front na Bliskom istoku.

„Možda će se, konačno, umoriti i smisliti sporazum o podeli vlasti u Siriji, kao što se dogodilo sa Libanom, kako bi se završio njegov građanski rat, započet 1989“, oprezno ili cinično nagađa NJujork tajms: „Ali, za to je bilo potrebno četrnaest godina, „pa treba biti spreman za još mnogo vesti iz Sirije“.

Dva glavna igrača, Amerika i Rusija vidno utemeljuju dugoročno mesto u Siriji razvijanjem vojnih staništa. Amerikanci su se smestili na više mesta, ali posebne su im baze u Al Tabaku, gde uvežbavaju kurdske grupe i Al Tanfu, gde preprečuju prolaz sirijskim i ruskim snagama, a predostrožno sprečavaju i četo pominjanu nameru Teherana da „otvori stazu kojom bi Iran hodao do Mediterana“.

Rusija ima dve baze, pomorsku u Tartusu i vazduhoplovnu u blizini Latakije (po slikama na društvenim mrežama tu je sada viđeno sletanje i aviona S-57, kako kažu stručnjaci „najsavršenijeg dostignuća u arsenalu ruske avijacije“), ugovorene sa Asadima, prvu još sedamdesetih godina prošlog veka sa ocem Hafezom, drugu sveže sa sinom Bašarom, praktično sa neograničenim rokom trajanja.

Uvažavani izraelski informativni sajt beleži, oslanjajući se na američke analitičare, da „Iran deluje u deset baza u Siriji u kojima uvežbava milicije (pominje se dvadeset hiljada polaznika), odane predsedniku Asadu, za strateški cilj, borbu sa jevrejskom državom, a ključne su dve, obe upravo u blizini granice. Iranski ministar spoljnih poslova Mohamad DŽavad Zarif je na nedavnoj minhenskoj konferenciji o bezbednosti tvrdio da se Teheran vojnički „ne instalira u Siriji“.

Premijer Benjamin Netanijahu sa svoje strane poručuje da „Izrael neće dozvoliti iranskom režimu da baca laso, terorističku omču oko našeg vrata“. Suočen sa optužnicom za korupciju, mito i slično, koja posle prethodne policijske istrage visi u vazduhu, skretanje pažnje na ugroženost i pohodi prethodnim udarcem „za zaštitu nacije i države“ lako mogu da Bibiju postanu taktički politički prioritet, dok se domaća scena postrojava za obračun sa grehovima premijera, koji se zvanično utvrđuju.

Slika i drugih glavnih takmaca u sirijskoj areni i oko nje je prilično čitljiva.

Amerikanci sa Trampom se čine sve manje diplomatski uigranim i veštim da sačuvaju mesto bliskoistočnih gospodara – na koje su prošlih decenija navikli – za šta je bratimljenje sa Saudijskom Arabijom nedovoljno.

Moskva, kako formuliše Špigel, želi Pax Russica i dalju naplatu strateških dividendi, što znači da „konačno zameni Vašington kao nosilac najvažnije uloge na Bliskom istoku“, a svakako se oseća da joj u Siriji – pošto je Bašaru Asadu sačuvala presto – pripada „krunisanje vladara“.

Turska i Iran po svaku cenu smatraju da im je mesto u visokom društvu patrona i to i praktično demonstriraju.

Praktično urušavanje i izdisaj kalifata, oslobodilo je „front odbrane“ – doduše labavo okupljen – od zakletvi zajedništva u zaustavljanju pohoda radikalnog islama, pa svako kreće u lov za svojim dobitkom.

Mnogi žele svoje parče sirijskog kolača.

Fridman takvo stanje poredi sa „ruskim ruletom“ – dobro poznatom smrtonosnom igrom na sreću gde je samo jedan metak u dobošu revolvera prislonjenog na slepoočnicu.