Diplomatska misija Sjedinjenih Država ipak tek sada menja adresu, iako je od davne 1995. za to imala odluku Kongresa, koju su raniji predsednici pažljivo odlagali „za bolja vremena“. Donald Tarmp je odlučio da je sada trenutak, što je Benjamin Bibi Netanijahu u euforičnom raspoloženju pohvalio kao znak najveće savezničke vernosti. Zahvalnost za „pravu stvar u stvaranju istorije“ začinio je porukom da će „oni koji nisu želeli Izrael na Evroviziji, iduće godine dobiti Pesmu Evrope u Jerusalimu“. Uspeh Nete Barzilai dobio je odmah i dalekosežniju vrednost od muzičke, pa se pobednička pesma na izraelskom prijemu u Ministarstvu spoljnih poslova povodom diplomatske selidbe – po medijskim opisima – smenjivala sa nacionalnom himnom.

Sledeći vladajuća premijerova osećanja, jerusalimski fudbalski klub Betar (osnovan 1936), čak je promenio ime i odsad je Betar Tramp. U političkom zanosu ministarka pravde Ajelet Šaked je Donalda Trampa nazvala „Čerčilom dvadeset prvog veka“.

Značajnije su, čini se, smirenije i pažljivo odmerene ozbiljne strateške procene američkog izlaska sa dosadašnje putanje kao o „simboličnom koraku sa potencijalno dramatičnim odjekom, ali i posledicama“. Tramp je svoje dosadašnje neuspešno „bliskoistočno hodočašće“ promenom staništa američkog ambasadora samo dopunio saučesništvo u negovanju višedecenijske izraelske okupacije.

Nešto opreznosti je ipak pokazano. Na svečanost otvaranja ambasade u Jerusalimu (gde dva konzulata SAD, jedan je za odnose sa Palestincima odavno deluju), za osam stotina gostiju na čelu sa predsednikom Izraela Ruvenom Rivlinom i premijerom Netanijahuom, Amerikanci nisu poslali pozivnice diplomatskom koru, kako je zabeležio sajt Times of Israel, „pribojavajući se masovnog odbijanja“. Od domaćih političara, sigurnijih gostiju, preskočen je samo Ajman Ode, koji je na čelu Zajedničke (arapske) liste sa trinaest poslanika, treće po broju u Knesetu, a Tamar Zanberg, predvodnica leve socijaldemokratske partije (pet članova parlamenta) Merec je odbila poziv.

Na uvodnu gala proslavu prelaska ambasade SAD u Jerusalim, koju je pod šatorom dan ranije priredilo izraelsko Ministarstvo spoljnih poslova pozvane su sve strane misije. Od 86 prihvatile su 32, među njima i Srbija, iz Zapadne Evrope jedino Austrija, iz Evropske unije još i Češka, Mađarska i Rumunija i zatim sledi lista na kojoj su Albanija, Južni Sudan, Makedonija, Mjanmar, Peru, Ukrajina, Vijetnam, pored trojke koja se uskoro takođe seli (Gvatemala, Honduras i Paragvaj) i slično šarenilo.

Misije drugih zemalja su bile drugačije raspoložene, poštujući više odluka Ujedinjenih nacija, počev od one iz 1947. da je Jerusalim corpus separatum sve do konačnog rešenja, pa je stoga ambasadama mesto u Tel Avivu. Na objavljenom spisku „potvrđenih“ nisu se našle velike i uticajne zemlje ni iz Evrope, ni sa zapadnih, ni sa istočnih strana. Pamti se, međutim, da su početkom pedesetih godina šesnaest (afričkih i južnoameričkih) država otvorile misije u zapadnom (tada izraelskom) delu Jerusalima. Posle jomkipurskog rata 1973. i , konačno, de facto aneksije istočne strane 1980. svi su se povukli u Tel Aviv.

Domaći televizijski Kanal 10 je objavio da je sada Izrael u saradnji sa Budimpeštom, Pragom i Bukureštom, uspeo da blokira zajedničku rezoluciju, EU kakvu je zatražila Francuska, o jedinstvenom evropskom stavu protiv poteza Vašingtona da ambasadu SAD preseli u Jerusalim (dopunjenu stavom da „ostalo članstvo to neće slediti“), smeštenu na „ničiju zemlju“ u blizini bivše „zelene linije“, koja je od 1948. do 1967. razdvajala Izrael i Jordan.

Visoki izraelski diplomatski funkcioner Mihael Oren je, preko Tvitera, ukorio EU, navodeći da Evropljane „treba da bude sramota zbog planirane osude Amerike“.

Kancelarija Unije u Izraelu nije demantovala izveštaj TV stanice. Samo je podsetila na nedavnu izjavu ambasadora EU pred Savetom bezbednosti: „Aspiracije obeju strana (izraelske i palestinske) prema Jerusalimu moraju da budu ostvarene putem pregovora o rešenju statusa Jerusalima kao buduće prestonice dveju država.“

Razumljivu palestinsku reakciju sažeo je Saeb Erakat, pozivajući svet da se drži po strani i ne odobri „flagrantno kršenje međunarodnih zakona od strane Vašingtona, kao ohrabrenje anarhije“. Dajana Butu, Palestinka rođena u Kanadi, angažovana svojevremeno u pregovorima za Izraelom i na dužnostima u PLO, saradnik na Stanford univerzitetu, za svoj strogi sud nije mnogo birala reči: „Otvaranje ambasade SAD u Jerusalimu podiže meru decenija američkog maženja izraelske okupacije, kome se ne suprotstavljaju palestinsko kvislinško vođstvo i svetske sile, koje jedva da da šapatom izgovaraju svoje osude.“

Pomeranje američke ambasade zapravo ništa ne menja – kako je jedan iskusni analitičar našao pogodan izraz – u okretanju „jerusalimskog dolapa“, sem što dalje popunjava „umrlicu američkog predvodništva u političkom procesu izraelsko-palestinskih odnosa. Istina, od novog državnog sekretara Majka Pompea u aprilu se čulo da „granice izraelskog suvereniteta u Jerusalimu ostaju predmet pregovora dveju strana“, ali ranije Trampove reči da je „Jerusalim skinut sa stola i o njemu više ne razgovaramo“ ima još veću težinu.

Ugledni književnik David Grosman je nedavno uputio jednostavnu pouku: „Rešenje veoma složenih izraelsko-palestinskih odnosa može da se svede u kratku formulu. Ako Palestinci nemaju svoj dom, neće ga imati ni Izraelci, ma koliko da je posle sedamdeset godina Izrael možda tvrđava, ali dom još nije.“

Dan posle izraelsko-američkog zvaničnog veselja, Palestinci (kao i svake godine) obeležavaju praznik tuge, svoju sedamdesetogodišnjicu – Nagbu (Dan katastrofe).

Kraj sizifovske putanje se ne nazire, a slavlje ostavlja gorak trag.