Začarani krug

Razumno rešenje o tehnokratskoj, nepristrasnoj, snažnoj civilnoj prelaznoj vladi do što skorijih parlamentarnih (nagoveštavaju se za početak 2014) i odmah zatim predsedničkih izbora, na kojima niko neće biti neprihvatljiv pobednik, pa ako i islamsko opredeljenje bude volja birača, zastalo je na prvom koraku, dok se u Kairu i Aleksandriji porede brojevi mrtvih, u zavisnosti od toga ko ih saopštava.

Muslimanska braća pozivaju na pobunu protiv vojske, decenijama „vrhovnog čuvara nacije“. Armija je pre krvavog ponedeljka, činilo se, držala važnu kartu u rukama, delimičnu islamsku podršku. Ultrakonzervativna, salafistička, Partija svetlosti (Nur), druga po snazi u državi (po glasovima sa prošlih izbora iza Mursijeve Stranke slobode i pravde) u prvi mah je stala uz generala Sisija. Izgledalo je da nije u pitanju sudar šarije (ideologija Svetlosti je čist islam kakav je praktikovao Prorok) i sekularno-liberalne opcije. Sada je Nur napustila „put izbavljenja“. Svetlost se povukla iz „političkog učešća“ i razgovora o prelaznoj vladi, protestujući protiv – kako je saopštila – „masakra pred sedištem Republikanske garde (gde je, tako se veruje, pritvoren Mursi)“.

„Muslimanska braća, nastala 1928, nisu Al kaida, ma koliko da ima daleke egipatske korene, i ne gurajte ih u tom pravcu“, upozorava Kairo raniji direktor američkog Nacionalnog centra protiv terorizma Majkl Lajter.

Milioni Egipćana prepušteni su neizvesnosti šta predstoji posle još nedovršenog posla: jednima je obaranje predsednika, kakav god da je bio, zabrinjavajući zaokret i podseća na autokratske dekrete, poput Mubarakovih, dok je drugima olakšanje što su „videli leđa lideru, za koga su uvereni da je orkestrirao prevlast zakona islama“; Musijevim sledbenicima je razlog za ustanak.

Od generala postavljeni privremeni šef države Adli Mansur i armija pokušavaju da primene terapiju smirenja, namerom da na mesto potpredsednika Republike imenuju Mohameda el Baradeja (71), a kao premijera Ziada Bahu el Dina (48). Dvojicu liberalnih prvaka Nacionalnog fronta spasa i Socijaldemokratske partije, kao previše sekularne ne mogu da „progutaju“ islamskoj liniji naklonjeni i zakleti vernici, dok je Egiptu očajnički neophodan makar i najmanji zajednički imenitelj.

Nedeljnik Ekonomist ukazuje kako „najčešće nije lako upravljati polarizovanim egipatskim društvom“, ali i na šire uticaje svega što se događa na Nilu: „Sekularno orijentisani i bolje obrazovani građani žele da zemlja bude uključena u svet kao moderna i pluralistička. Konzervativniji i religiozniji sloj nalazi u političkom islamu, pre nego u kapitalizmu ili socijalizmu, odgovor na vekovne nepravde, nejednakost i korupciju. Sem toga, Egipat ima veliku i nervoznu hrišćansku manjinu, možda desetinu stanovništva, a uz to i još mnogu manju grupu, šiitske muslimane. Obe ove zajednice bile su izložene udarcima islamske vlade. Umesto da pokuša da gradi nezavisne institucije, Mursi je činio najbolje što može da ih potkopa i uruši. Istovremeno, slučaj sa Mursijevom smenom je osetljiv primer za druge krhke demokratije; hrabri nezadovoljnike da uklanjaju vlade ne na izborima i podstiče opozicionare širom arapskog sveta da svoje namere ostvaruju na ulicama, a ne u parlamentu. Istovremeno i islamisti mogu da zaključe da će, ako zakonito pobede, njihovi poraženi protivnici upotrebiti nedemokratske načine da ih svrgnu, pa ih to upućuje da se blagovremeno služe ‘prljavom igrom’ pre nego fer metodom upravljanja“.

Ipak, u traganju za sopstvenim pročišćenjem, možda više nego politički očaj i stanje duše, Egipćane u kovitlacu u kome su se našli – kao najpreče iskušenje – pritiska nemaština većine naroda, kao i države.

Prema pouzdanom podatku koji se često ponavlja, polovina radnog stanovništva živi sa manje od dva dolara dnevno. Istovremeno, iz budžeta se izdvaja za dotirane cene nafte i benzina 14,5 milijardi dolara godišnje (osam odsto BNP) i još četiri za jeftinu hranu, pre svega hleb – čuvare socijalnog mira, ali i izvor trgovine na crno državnim novcem.

Agencija AP navodi da je ovog proleća Kairo bio u potrazi za više od trideset milijardi dolara kao hitne injekcije. Kap u moru, dodaje se, jesu dosadašnji zajmovi Katara i Saudijske Arabije od po tri milijarde dolara, libijske dve milijarde, turska jedna i redovni godišnji prilog Amerike od 1,5 milijardi (najvećim delom upućen vojsci). Podrška Međunarodnog monetarnog fonda od 4,8 milijardi dolara nije ostvarena.

Analitičari rado govore o teškom prodoru ekonomskih reformi, neostvarivih uz političke poremećaje, koje stvaraju ekonomski problemi.

Začarani krug – pojam koji se u jezičkim priručnicima opisuje kao niz okolnosti u kome rešenje jedne teškoće stvara nov problem, koji samo povećava teškoću prvobitnog stanja – opstaje i posle Arapskog proleća na Nilu.