Zagonetka Abe

Predsednik vlade još od 2012, Šinzo Abe je taktički vešto izabrao pravi trenutak, pošto opozicija nije spremna, čak je po mnogim ocenama u haosu. Obezbedio je ubedljivu pobedu i nagovestio potonje strateške ciljeve, da u Tokiju, posle još jedne obnove mandata, za koju godinu bude najdugoročniji premijer i da Zemlja izlazećeg Sunca posle mnogih decenija izbriše deveti član Ustava, po kome nema pravo na vojsku bez ograničenja već jedino za samoodbranu. To je svojevrsni danak sa kojim Japan – ma koliko bez drugih ožiljaka poraza – živi od završetka Drugog svetskog rata.

„Može se reći da je Abe zagonetka“, kaže Džef Kingston, direktor azijskih studija na Templ univerzitetu, najstarijoj stranoj visokoj školi u Tokiju. „On je kandidat koji je u osnovi nepopularan, njegova politika nije naročito bliska biračima, ne dobija visoke ocene kao lider, a ne prestaje da pobeđuje na izborima.“

Skokove političkog barometra dobro pokazuje letošnji pad Abeovog rejtinga u julu na samo trideset procenata i septembarski jesenji skok na preko pedeset. Najnoviji uspeh analitičari su skloniji da tumače ipak pre kao manjak alternativa i drugih ozbiljnijih programa, nego kao bogatstvo pobedničke platforme.

Abeova Liberalno demokratska partija (LDP), sa malim koalicionim partnerom, imaće dvotrećinsku većinu (313 od 465 mesta) u Donjem domu, pored postojeće, doduše, daleko skromnije prevage u Gornjem domu skupštine. Dvostruka prevlast je, međutim, put za ustavnu promenu, koju tumači „potrebom za jačanje japanske odbrane“, dok kritičari takav potez vide kao „korak ka remilitarizaciji“.

Ako korektivni amandmani i prođu dvotrećinsko skupštinsko sito Donjeg doma, moraće da idu na nacionalni referendum. Abe je prethodno 2020. godinu postavio kao rok za promenu ustava, ali je – posle ovih izbora – odustao od konkretnog reda vožnje, prizivajući prethodni unutrašnji dijalog za dobijanje poverenja japanske javnosti.

Ispitivanja pokazuju da su građani podeljenog raspoloženja. Planeri LDP su svakako oprezni, neki partijski funkcioneri i svesni mogućeg bumeranga.

Osetljiva odredba Ustav od donošenja 1947. godine zapravo nikad nije popravljana. Pre dve godine premijer je uspešno obezbedio tumačenja po kojima su japanskim trupama dozvoljene prekogranične akcije „u određenim okolnostima“, što najpre znači pomoć napadnutim saveznicima.

Naravno, neposredna briga „obnovljenog premijera“ je Severna Koreja, čije su rakete „na probnoj vožnji“ nedavno preletale Japan. Abe obećava „upornu i čvrstu diplomatiju“, što je ušima Japanaca prijatna retorika, ali – primećuje izveštač Bi-Bi-Si radija – „nije jasno kakvo joj je stvarno značenje“. Tokio, naime, nema diplomatske i ekonomske odnose sa Pjongjangom, a ni naročito srdačne sa severnokorejskim najbližim saveznikom Pekingom. Rubert Vinfild Hajs zaključuje da je „najviše što gospodin Abe može da čini jačanje japanske odbrane i blisko držanje uz Ameriku“.

Posmatrači nalaze da je u Abeovoj postizbornoj agendi temeljna tačka „obnova tradicionalnih vrednosti, sa porukom da obaveze prema državi imaju prednost nad individualnim pravima“. Premijer u građenju legata prvenstveno ima na umu „pročišćenje ekonomije, a onda ustav i ostalo“. Pored toga upozorava da je trend demografskog pada priraštaja i starenja stanovništva najveći izazov njegovoj politici, „problem koji ne dozvoljava ni minut odlaganja“. Obećava paket ulaganja u obrazovanje, poboljšanje produktivnosti reformu sistema penzija. Dobrim delom to je i nastavak politike, koju sledi otkad je pre pet godina drugi put preuzeo dužnost predsednika vlade nacije od 127 miliona stanovnika.

Zanimljiv vremeplov Franca Stefana Gadija iz Instituta Istok – Zapad i urednika časopisa Diplomat sledi mnogo dužu nit, japanski pristup sopstvenoj armiji, još od pokliča iz devetnaestog veka „obogati državu, jačaj je vojnički“ i u prvim dekadama dvadesetog: „sto miliona srca kuca kao jedno“. Gadi ukazuje:

„Sve se promenilo posle Drugog svetskog rata. Potpuni poraz – ne treba zaboraviti smrt 2,7 miliona Japanaca – okončao je japansku ljubav sa vojskom. Ustav, diktiran od američkih okupatora, stavio je van zakona stvaranja bilo kakvih regularnih oružanih snaga. Ali, izbijanjem korejskog rata 1950, SAD su se plašile komunističke ekspanzije u Aziji i prizvale Tokio da se naoruža. Stvorena je vojska za samoodbranu, koja do danas nije ispalila nijedan hitac, čijim pripadnicima su se dugo prolaznici na ulici rugali. Po okončanju Hladnog rata takvi vojnici su konačno mogli da poprave ugled – ne na bojnom polju, već kao međunarodne mirovne snage. Vremenom odbrambene jedinice su stekle najmoderniju opremu, najbolju u Aziji, bez ofanzivnog oružja, uz opstanak svih kulturnih, zakonskih i budžetskih ograničenja.“

Šinzo Abe nastavlja svoju ofanzivu: dobija političke bitke bez pucanja.