Umna glava prvo dobro podvuče pasus, hemijskom, a onda, na margini, ispiše „nejasno“, doda i uskličnik, i tri znaka pitanja. Čita Hegela, recimo, pa pribeleži „nedovoljno dobro“ ili „šta je hteo da kaže“, ili „ovo bi moglo da bude kraće“, baš to, kraće ili duže, „mogao bi da ga elaborira“, ili da „reflektuje na prethodno“. Ova pojava je sve masovnija, kod onih koji su iz nekog razloga prinuđeni da čitaju, u novija vremena ta su podvlačenja i beleške u različitim bojama, rade flomasteri, sve to nije nikakvo čudo ukoliko se zadubite u udžbenike za osnovnu školu, tamo lepo piše, „podvući sledbenika gornjeg prethodnika“.

Međutim, glavni i odgovorni urednici misle da je demokratija objavljivanje takvih „marginalija“. Uopšte se ovih dana bavimo pristojnošću kao najvišom „vrednosnom kategorijom“, mnoge domaćice pozavidele bi ovom nivou demokratskih odnosa, pod uslovom da imaju šta da skuvaju. Pristojnost i bez sukoba, fino, samo napred. O tome da je demokratija možda i pitanje procepa, ili da fino kažem dijaloga, za šta su nužne dve strane, i uopšte „drugost“ kao i u seksu, o tome nema ni govora.

Važno je stvar ukrasiti, eto kako je lepo kada tako nasmejani i podlakćeni, puni optimizma, sednu naši muškarci za konferencijske stolove, pa se malo odignu od stolice ka napred, onako u navali kao da će bog zna šta da urade, kao da su svet osvojili, da nam kažu kako samo budale sumnjaju, ili pokvarenjaci, kako sve to može i treba, baš tako i nikako drukčije.

To drugo i to drukčije, to što je do ovoga i dovelo, što bi rekao Radio Jerevan, to je ta nepoznanica, to je ta narodna masa koja nešto hoće, ali ne zna šta, već samo hoće da kritički misli, a to nije kritika, već kritizerstvo. Za razliku od osveštenih i zdravomislećih, koji tačno znaju šta hoće, i koji to što hoće ne samo da neće da daju „drugome“, već i ne mogu, i ne smeju. Ama kakva tragična radnja. Ni izbliza. Šta je uopšte tako važno da ne bi moglo biti prevaziđeno. Preživi i uživaj. Opušteno.

Ko god nije spavao u izbornoj noći od unutrašnjeg konflikta ili konflikta sa okolinom, prijateljima, sredinom, budala je bio, jer je mislio, a povrh toga nešto i osećao.

Moralnost ili principijelnost, ili odgovornost izgleda da su namenjeni onima koji se uopšte time bave, te i krivica i kazna, sve je to nama naša judeohrišćanska tradicija dala, tradicija koja će možda jednom biti, kako reče Talal Asad, i judeohrišćanskomuslimanska, dotle još ima vremena. Uopšte, to je jedan grozan poligon problema, ali to ovoga puta nije na dnevnom redu, a kako vidim neće ni biti, i nema veze ni sa imoralizmom, niti uopšte sa bilo kakvim „filozofiranjem“ i sasvim nepotrebnim intelektualiziranjem, protiv koga smo se toliko borili. Prvo u vidu rata sa „spoljašnjim neprijateljem“, sada u vidu rata, drugim sredstvima, sa iznutrašnjim neprijateljem, koji se artikulisao, uspostavio imenovanjem kao intelektualan i moralizatorski. Rečju, kao javnost.

Tragična radnja je nešto što se dešava u pozorištu, retko, ali presudno, treba gledati predstavu „Zoran Đinđić“, tamo se da „čitati“ to što treba uraditi, ili jezikom Jelka Kacina rečeno: „Vreme je da Srbija uradi nešto za sebe, jer je ekonomska situacija loša, ljudi su iscrpljeni, ne može se biti hrabar samo na rečima, nego i na delima. Ekonomija ne može krenuti dok imate spregu politike, organizovanog kriminala, korupcije, monopola i oligopola i dok se firme guše i zatvaraju, umesto da se otvaraju nova radna mesta.“

I sada povodom slobode medija i glavnih urednika Kacin kaže: „Nema nijednog medija u Srbiji koji nije zavisan od firme koja donosi reklame.“ Šta tek reći o dobrovoljačkoj demokratiji i u medijima u kojima firme nisu rade da objavljuju reklame. Zato objavljuju „marginalije.“