HOLD THE LINE

Moram priznati da, kao i mnogi drugi, ni ja nisam uspela da odgovorim na pitanje šta je starije, kokoška ili jaje, šta je mentalitet, ma kako ga definisali, ili uvažavali, a šta je politički sistem koji može poticati ono bolje ili ono gore u ljudima, to jeste da li različiti oblici zločina jesu uzrok ili posledica zadatosti, ili izbora. Jesu li uzrok ili posledica rata, a potom tranzicije ka čemu, ka kom cilju ili svrsi. I prema kom planu se procesi odvijaju.

Posebno oni procesi za koje smo izgleda opštim konsenzusom zainteresovani, a prvi je, bez sumnje, ulazak, milom ili silom, u Evropsku uniju.

U subotu sam pokušavala da se dobacim do Podgorice vazdušnim saobraćajem, i da se isto tako vratim u nedelju, poslednjim avionom, kako bih dobila na vremenu. Imala sam informaciju da je to Jatov let iz Podgorice u devetnaest i trideset.

Dakle, u jedanaest sati u subotu sela sam kao mutav na telefon, telefon col centra Jata je 0800111528, a telefon na beogradskom aerodromu, informacije je 2094444.

Posle, kako se to kaže, pola sata sata slušanja „molimo vas sačekajte“, pa onda, „please hold the line“, reših da vidim dokle to može da traje, i da li će se iko živ ikada javiti na date i objavljenje telefone, pa, boga mi, niko se nije javljao sledećih sat vremena.

Ono što me je dodatno potaklo da „isteram tu stvar na čistinu“ na evropskom putu, jesu obaveštenja i reklame koje je neki duhoviti piar smislio, pa se kaže „Raspitajte se kod operatera o pogodnostima kupovine karata preko telefona“, pa onda sve to na engleskom, i „hold the line“. Do izbacivanja iz iste. Isto je, sa malo promenjenim tekstom na beogradskom aerodromu, nemoguće dobiti službu za informacije, to ne postoji. Možda postoji neka ideja o tome, ali u praksi je nema, ne čuje se.

Od silnih „događaja koji su nam se dogodili“ u poslednje, posleratno i tranziciono vreme, recimo od inovativnog rada Katarine Rebrače, preko satelita, do zastrašujuće nabavke citostatika, iako ne verujem da su ti isti citostatici davani bolesnicima, već je to sve nekako bivalo preko papira, kako i biva, sa međunarodnom operacijom ministra zdravstva u inostranstvu, u međuvremenu, kao privatnog lica, naravno, bila sam zaboravila na čuvenog Bojana Krišta, i njegove bonuse. Na to me je, doduše, podsetilo izvešće objavljeno u štampi o visinama ličnih dohodaka u javnim preduzećima, Jat je na visokom mestu, kao i aerodrom Beograd, jeste, dva razdvojena preduzeća, znam, sa razdvojenim službama u uzajamnim štrajkovima, znam, ali hoće li se neko javiti na telefon. Neće, i žarko poželeh da mi je Bojan Krišto na dohvat ruke, kao i svi oni koji su ga postavili na aerodrom. Obezbedih nekako, peške, karte za povratak iz Podgorice.

Nije kraj, dođeš tamo, sat vremena pre polaska aviona, nema ga, kažu tek treba odnekud da sleti, gde je bio, ne znaju, morao je da ode nekim drugim putem, kasniće dva sata.

Tu se lepo vratiš u grad, ali pošto ti đavo ne da mira, ovoga puta javi se služba na telefon i kaže „putnici su već pozvani“. Juriš nazad, nema nikoga, već su svi prošli pasošku i carinsku kontrolu. To je onako da se nešto događa, utešno za putnike, sada svi možemo da uživamo u drugoj turi čekanja. Da avion sleti, „evo ga“, viču deca, i svi sretni po onaj staroj narodnoj o zadovoljstvu kada izuješ tesne cipele.

Žao mi je što sam po ulasku u avion Jata nesrećnom stjuardu rekla da se stidi, čovek je i sam bio izbezumljen šta mu čine, i po kom planu ga šetaju kroz tranziciju njegovog preduzeća. Koje je, početkom rata, imalo dve stotine obezbeđenih i plaćenih vazdušnih linija. Pa da su samo Jat srušili i za to bi neki sud bio nadležan.

Nisu krivi ni oni nesrećni usputni građani koji su se nastanili na eventualnom magistralnom putu oko Čačka, i nešto dalje i nešto bliže, gde sam zemaljskim putem išla do Podgorice, mogao je to biti magistralni put do mora, do luke.

Šarm naših infrastrukturnih ministara je neodoljiv, jednom se pamti šutiranje i psovanje novinara, i svi oni ulični prizori izazivanja sažaljenja i straha, od napred ili otpozadi, ali ono što će i njemu i drugima ostati trajno u nasledstvo jeste naseljavanje uz eventualni magistralni put koga nikada neće biti, jer je zemlja, tamo gde bi treća traka puta imala biti, rasprodata, familije su se tu nastanile i kuće podigle, pa sada ruši, ako možeš. Ili, plati i raseljavaj, a za to para nema. Šteta je dvostruka. Em, nema magistralnog puta, em ljudi žive uz saobraćaj, danju i noću. A ko vozi, ima pažljivo da vozi, jer je put postao šetalište usputnih građana, i sa njega vode uličice do domova naseljenih. Baš kao da si u gradu, ali nisi u gradu, već uz put.

Naći će se već populistički političar koji će reći kako je sve to tako, varvarsko, jer je narod glup i primitivan, pa zida gde stigne, samo neće reći da je cela magistrala smišljena, e ne bi li se pljačkalo i preprodavalo.

Ovo malo lepe zemlje koje je preostalo, ne zemljišta, većzemlje, lepe i sa puta i iz vazduha, pa se prisetih kako su naši stari, koji su magistralu i projektovali, govorili za političare: „Gledaj ti njih što čine, a ne što pričaju.“