I to zato što „tebe čudi“ što mercedesom ili audijem sa kojim „pa gde ću da se parkiram“ gazim sve što mi je na putu i hoću da stanem na ulaz od radnje, kioska po nešto-svašta i novine (ali svakako ne „Danas“), banke, kafića (sve bez parkirališta), i da tu „sjašem sa konja“, blizu, najbliže i da svi vide „ko sam ja“. I šta se sve „meni može“. Ma sve to što proizilazi iz sistema uzurpirane sile. To nije „strašno“, kako se završava svaki razgovor o današnjem neredu stvari, sve dok je stvar pojedinačna i pitanje identiteta gospode koja čine ono što se inače ne čini, sve dok iza takve bahatosti nije politika i vlast. Onda to postane nasilje nad svakim „neumreženim“ civilom. Ove zemlje koja i bukvalno postaje klizište divlje gradnje. Zemlja klizište. Ispoljava se u vidno i konkretno iznutrašnje političko i moralno, konačno ljudsko proklizavanje. Vidi se ono što se naslućuje i čije imenovanje je izgubilo smisao upozorenja.

„Moja majka nikada u životu nije ni mrava zgazila. Ali posle silnih pretnji i straha u kojem je živela, rešila je da se oslobodi stega. Uzela je moj pištolj za koji imam dozvolu i dok sam spavao pucala je u investitora koji joj je godinama zagorčavao život. Pretio je da će je prebiti i ubiti ukoliko mu ne preda plac i kuću u kojoj živimo, kako bi on zidao nove zgrade“, govori Mirko Stojanović, sin Stojanke koja je u Bulevaru Kralja Aleksandra kod broja 356, sa više hitaca iz pištolja usmrtila Zorana Trifunovića, poznatog beogradskog investitora (Večernje novosti). „Živela je u stalnom strahu, jer kada bi joj na ulici Trifunović prišao, pretio je i zahtevao da mu proda plac i našu porodičnu kuću u ulici Olge Jovanović. Tu se inače nalazi i kancelarija mog pokojnog oca. Lokacija je izuzetno atraktivna i on je tu planirao da zida zgradu od najmanje pet spratova. Zbog svega što se događalo mama i ja smo podneli krivičnu prijavu policiji protiv Trifunovića. Obraćali smo se za pomoć i nadležnima u opštini Zvezdara, tužilaštvu, pisali Vladi, i ništa. On se samo smejao i govorio da se ne plaši nikoga jer ima jake veze u podzemlju, ali i zato što poznaje uticajne ljude na vlasti“.

Sa zaprepašćenjem, susedi o Stojanki govore sve najbolje i sa uvažavanjem. To svedoči o trenutku kada se ljudi oslobađaju od straha čije zadavanje omogućava teror.

„Trifunović i ranije tukao one koji mu se protive“ (Blic)

Pre devet godina je sa investitorom Zoranom Trifunovićem porodica Kostovski ušla u spor. Onda je jedne noći dvadesetak muškaraca (svedok kojima je brat matematičar, te broji bez greške, navodi da ih je bilo dvadeset i sedam) sa obaveznim bagerom, bagerom umesto tenka, krenulo da ruše stanište Kostovskih. O tome investitor govori sledeće: „Tačno je da su to ljudi koje sam ja organizovao da fizički to poruše, jer bager jednostavno ne može da radi kada su ljudi unutra. Te ljude ja sam spremio da odrade fizički, kada ovi iz Agencije nam jave, da tu nema niko, da dođu da izbace stvari da objekat poruše“, rekao je Trifunović za B92. „Ubrzo je uhapšen, ali nema traga da je osuđen zbog napada. Kostovski se sada pominje kao manjinski vlasnik u Trifunovićevoj firmi, pa sve ukazuje da su se u međuvremenu dogovorili.“ Međutim, ono što je važno u Trifunovićevoj izjavi jeste da su mu u opštinskoj građevinskoj inspekciji rekli da sam nađe ljude koji će to da urade, da ruše. Da li su Kostovski, kako tvrde (što se na snimku i vidi) bili pretučeni ili ne, e o tome će u budućnosti da odluči sud, i krug je zatvoren. Tu već niko neće da se „meša“ da se ne bi ugrozila nezavisnost sudstva, tužilaštva, agencija, građevinskih i drugih inspektorijata, policije, vlada…

Da je Stojanka Stojanović organizovala dvadesetak ljudi, onda to ne bi bilo ubistvo, već bi bila revolucija. Budući da su Stojanovićevi kao advokatska porodica pravno pismeni i da su preduzeli sve „spasonosne“ radnje, Stojanka je negde shvatila da ne živi u res publici, već da je država paradržava, paradržava ovoga (Trifunovića u ovom slučaju) koji je država. Ona je, kao pojedinac i civil udarila na paradržavu, te je za sada „sreća“, za paradržavu i državu, što je ona pojedinac.

Koliko puta oko sebe čujete da će „to da reši država“, da je „na državi da to reši“. I gde vidite tu državu, gde je prepoznajete? U paradržavi u čijem je nadleštvu? Ko se od civila, građana sa tim ne susreće u svom životu i na različitim nivoima paradržave? I kako na to mogu reagovati svi koji nisu pravno pismeni, i ne pritiskaju „institucije“ države?

Pucanj gospođe Stojanke Stojanović je pucanj u državu, u vlasti i službe paradržave. Koje, pak, onemogućavaju sve one koji bi da grade i rade nezavisno, neumreženo, i da pritom poštuju ustavom i zakonom propisana prava i obaveze. Onemogućavaju se svi koji bi mogli da zaustave klizišta, đubrišta, bagere gde im mesto nije i povezu tamo gde im je mesto. Zaustavlja se smisao rada, graditeljstva i života. I otvara prostor nasilja. Šteta je ogromna. „Sami organizujte ko će to da ruši“. Te se pojave ljudi i bageri, danas i ne moraju da se sakriju ispod fantomki. Mogu već i da se „službeno“ pojave. Stojanka Stojanović je, oslobađajući se od more, zapravo rekla „Dosta!“ Čini mi se da je zato i zaspala. I dosta.