Višedecenijski mečevi ovih rivala (prvi je odigran 1946) odavno su, s razlogom, prerasli okvire basket – nadmetanja i postali sociološki fenomen, važan događaj u kalendaru svih koji su opijeni ovom igrom, bez obzira na uzrast. Celih pedesetak godina navijači su se, bukvalno, danima spremali za košarkašku subotu, kao za praznik. …

Postoji jedna zlatna nit koja spaja sve susrete večitih. Naime, skoro uvek su pobednika rešavali, nesvakidašnjom rolom ili genijalnim potezom, i na takvim događajima se rađali – istinski asovi, igrači koji su kasnije prelazili samo retkima dostižnu granicu između odličnog i ekstra košarkaša. Ovaj derbi, iako ga je trener Aca Petrović pomalo „zaboravio“ na klupi poslednjih šest minuta, obeležio je Nemanja Bjelica, mlađani Zvezdin reprezentativac. Istančanog smisla za igru, što se vidi i po suptilnim asistencijama, tehnički doteran za svoju visinu, ima sigurnost i samopouzdanje asa u šutevima sa svih distanci. U napadu može da pokrije čak četiri pozicije (sve osim petice), zapažen je u skoku pod oba koša, u odbrani više nego korektan…

Pokojni trenerski velikan, Piva Ivković, imao je običaj da kaže za talentovanog momka: „po faci mu se vidi da će biti igrač“. Kako je dečački spontano, a iskreno izgledalo lice Nemanje Bjelice pred kraj meča, kada je napravio nepotrebnu, petu ličnu, a kamere nam omogućile da sa usana pročitamo samoprekor: „kako sam glup“… Dozvoljavam da me trenersko oko prevari, ali – uz izvinjenje ostalim akterima večitog derbija – ja sam na utakmici video samo jednog koji se može upisati, za koju godinu, u listu „dijamantskih“ basketaša, Nemanju Bjelicu.