Jeste prošlo poprilično od finala NLB lige, ali čini mi se da ona Kecmanova lopta, usmerena božjom rukom, još uvek leti ka središtu obruča i pokazuje pravo stanje u regionalnom basketu, odnosno apsolutnu dominaciju srpskih timova. Naime, od aprila 2004. godine osvajači prstena bili su isključivo domaći klubovi: Partizan četiri, FMP dva i Hemofarm jednom. Zato i (ne) čudi „dobrovoljni pristanak“ naših timova da peto mesto u NLB ligi bude prodato za, recimo, simpatičnih 500 000 evra češkom Nimburku. Mada, ako ćemo „pošteno pa ko koga prevari“ – novci i trgovina svim i svačim uvek su bili jak motiv za razdor u našem narodu, a samim tim i u sportu. Drugačije, dva naša tima (ne treba valjda da pišem koja i zašto?) digli su dva pionirska Titova prsta „za“ samo četiri predstavnika Srbije u regionalnoj košarkaškoj ligi, dok su klubovi iz okolnih država to jedva i dočekali.
Ali, prostim poređenjem kvaliteta superliga koje se igraju u regionu, videćete da nema previše jakih sastava i da se za titulu prvaka u Crnoj Gori, na primer, bori Budućnost sama sa sobom već godinama, da u Bosni i Hercegovini figuriraju tri kluba, koliko, maksimalno, kad se napregnemo i u Sloveniji, dok u Hrvatskoj možemo stići do brojke od četiri… Svakom dobronamernom i pažljivom posmatraču zbivanja u srpskoj košarci, jasno je da kvalitetom mesto na Jadranu mogu da izbore barem šest klubova, što rezultati Superlige i prikazana košarka dobrano ilustruju. Da se ne lažemo, prethodni redovi manje govore o domaćem basketu a više o našem karakteru i naravima. Pošto je moderno svoju pamet iskazivati izrekama i poštapalicama, pročitao sam i ja negde jednu, koja asocira na sva pomenuta zbivanja: po tuđem dupetu ni sto batina nije mnogo!
A da, umalo da zaboravim: u buketu crno-bele radosti na zagrebačkom parketu, među prvima, čak i pre legendarnog Kokana, golmanskom paradom svoj razumljivi patriotizam iskazao je i poznati sportski novinar. Lep gest, makar, privatno, predstavnik sedme sile i ne navijao za Partizan. To me podseti na pitanje jednog prijatelja o mojoj saradnji sa medijima, naravno kao trenera FMP-a. Potpuno je razumljivo što su sredstva informisanja obojena crno-belim (Vraneš proba odelo, spisak knjiga koje su igrači pročitali i predstava koje su gledali i slično), jer su ljudi osvojili ama baš sve, ali imam utisak, recimo, da se FMP zove samo u najavi sitne ili goleme senzacije: Nemanja Protić još odlaziiiii, ko je i zašto suspendovan, a ako nije kada će, da li je Dejan Musli zaslužio ovo ili ono, koliko Vudvord treba da igra, zašto trube na tribinama a da nije orkestar Bobana Markovića u pitanju… Ima tu i lepših tema, u smislu analize, a ne samo njuškanja po đubrištu i otpadu, kao recimo: pioniri i kadeti Železnika ubedljivo su prvi u Srbiji, među njima ima i nekih momaka koji zaslužuju da im se ime nađe u novinama, da ne govorim o njihovim trenerima, koji ostaju nepoznati javnosti. To se odnosi i na neke druge timove mlađih kategorija, na juniorske prvake Srbije, tim Novog Sada, recimo… Dalje, seniorski sastav je korektno odigrao i protiv Radničkog i Hemofarma, a i dalje se traži nešto „obojeno žutim“. Kako niko malo dublje ne zadre u pojavu Miroslava Raduljice, reprezentativca koji je ove godine najviše napredovao od srpskih igrača, ili Mladena Jeremića, koji u poslednje vreme, po mom skromnom mišljenju, krupnim koracima grabi ka širem spisku selektora Dušana Ivkovića, ili… Da ne bude previše privatnosti u ovom tekstu, notiraću i Crvenu zvezdu, koja se medijski bukvalno čereči i secira u sitna crevca, a da se najmanje pažnje posvećuje dobrom rezultatu i radu Aleksandra Trifunovića, zreloj igri Vuka Radivojevića, da ne kažem o Nemanji Bjelici nešto novo, jer sam ga baš pominjao u svojim kolumnama, koji je većom minutažom i nefiksnom ulogom dobio na slobodi i kreaciji, kao što doliči svim asovima… Jednostavno, kao da smo opsednuti traženjem i potenciranjem ružnog i skaradnog, pa nam promiče lepo a suštinsko… Ili se to planski radi, iz centra koji basketaški planira sve, do atoma, a koji podupiru tri medijska stuba nosača?
No dobro, nema nekog razloga za ljutnju, pa da u vedrom tonu završim ove predđurđevdanske redove. Iduća kolumna (ako ne bude ukinuta ili cenzurisana) osvanuće po završetku pariskog turnira četvorice, kada će se znati i novi klupski prvak Evrope. Pretpostavljam, kao i vi, da je Barselona nešto bliža tronu nego ostali, mada… Hoću koje slovo o meču Partizan – Olimpijakos. Crno-beli su pokazali da im u domenu odbrane nema ravnog na Starom kontinentu, defanzivu i skok pod oba koša doveli su gotovo do savršenstva. S druge strane, Olimpijakos je napadački opasno talentovana ekipa, što se najbolje vidi po kvalitetu i broju dodavanja, asistencija koje u pomenutom timu ne idu samo od megatalentovanih Teodosića i Papalukasa, već i sa krilnih i centarskih pozicija. Sigurno je jedno: vrhunska košarka u gradu svetlosti, i za patriote i za ostale, „obične“ gledaoce…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
