Drugo, (ne)opravdano odsustvo buljuka asova ubrzao je “rađanje“ novih – Dončića, Porzingisa, Markanena, a još nekolicina nagovestila je svoj enormni basket potencijal. Treće, dvadeset četiri tima se u osamnaest dana borilo za tri medalje, što je apsurdno u svakom pogledu, a što potvrđuje detalj iz finala, devete utakmice i Sloveniji i Srbiji: poslednju četvrtinu, praktično, nisu igrala najbolja četiri aktera, Stefan Jović i Luka Dončić zbog povrede skočnog zgloba, Goran Dragić zbog grčeva i umora, Bogdan Bogdanović je bio na parketu, ali baš iscrpljen, što se videlo i po šutu iz igre – promašio je poslednjih pet pokušaja. Četvrto, o suđenju sam pričao posle trećeg kola kvalifikacija, pa nema potrebe sada, mada: uz činjenicu da većini nije mesto na ovakvom događaju naveo sam da “ne navijaju ni za koga“, ali mi ostaje da porazmislim o delu rečenice pod navodnicima (NJofra Paviljonski – “obrazovanje svih mladih, pa i sudija, svelo se – na tri ponuđena odgovora“). Peto, posledično – zbog zbivanja na iks nivoa (glomaznost takmičenja, kvalitet arbitraže, nove kvalifikacije kad im vreme nije, “svađe“ sa klubovima, itd) – generalni gubitnik je FIBA. Šesto, Slovenija, Letonija i Finska su – svaka na svom nivou – pokazale najveći košarkaški napredak, kao što su Francuska, Litvanija i Turska prezentovale stagnaciju trenutnog kvaliteta, da ne kažem nešto pežorativno. Sedmo, da ubrzam analizu, nije mi se dopalo geografsko potenciranje “nadmoći košarkaškog talenta mestom rođenja“, još manje “genetsko kopanje po krvnim zrncima“, ali… Osmo, dopalo mi se gospodstvo asova, vazda pa i u finalnom danu, pre svi kouča Kokoškova, Dragića, Gasola, Dončića, Bogdanovića – odnosno, poznatu misao Jovana Dučića – “gospodin se rađa, kao i genije“, dopunio bih stavljanjem znaka jednakosti između reči “as“ i “gospodin“…

Selekcija Slovenije “spasila“ je basket na ovom nadgornjavanju: svih devet pobeda govori o nadmoći, zasluženom zlatu, da kažem da je trijumf nad Španijom od dvadeset poena razlike podvig, putokaz i “malim“ u ljudstvu državama, a meč sa Letonijom najkvalitetniji na šampionatu, pre svega modelom igre, načinom prezentovanja odlične košarke. Slovenija ima i najboljeg i najperspektivnijeg igrača, Dragića i Dončića, možda i “naj šestog igrača“ u liku Prepeliča, ali svakako trenera koji je u sebi spojio sve adute, strateško-taktičko znanje, mladost i perspektivu, pedagogiju pod otežanim okolnostima, jedan mir mudraca. Igor Kokoškov postaje od nedelje uveče trenerski dragulj, čestitke svima, moj naklon do zemlje…

Reprezentacija Srbije igrala je, u datom sastavu i trenutku – sjajno, preko gornje granice mogućnosti, tako da nalazim da je ovo veći uspeh nego dva prethodna srebra, na Svetskom kupu i Olimpijadi. Uz iskrene čestitke momcima, Aleksandru Đorđeviću i njegovom štabu, evo i nekih mojih razmišljanja. A – nije Srbija igrala sa “drugim timom“, nego sa dvanaest od dvadeset pet FIBA-i prijavljenih prezimena, što samo znači da kod nas ima više odličnih igrača nego na drugim arealima. B – nema potrebe za plakanjem, srebrnu medalju trebalo je maksimalnim osmehom, radošću a ne skrušenošću proslaviti prilikom dodele medalja i kasnije, kao Španci bronzu, recimo. C – sigurno da se moglo i do toliko očekivanog zlata, naročito pri rezultatu 82:82, ali je nekolicina igrača propustila priliku da se digne u nebeske visine za samo tri minuta, što Prepelič, Dimec, Nikolić i Blažič nisu propustili. D – način igre bio je prilagođen sastavu, pre pragmatičan nego moderan, što je i razumljivo bez Tea, Bjelice, Jokića. E – već danas su kouč Đorđević, Jović, Mačvan i Lučić u Nemačkoj, Gudurić, Štimac i Birčević u Turskoj, Kuzmić i Milosavljević u Španiji, Bogdanović i Marjanović u SAD, Micić u Litvaniji, samo Branko Lazić ostaje u Beogradu. F – pa šta onda, pita NJP uz ovonedeljnu poštapalicu – “nisu svi preminuli pokojnici“? Ništa, odgovaram ja, uz napomenu da ćemo se brzo probuditi u ovozemaljskoj košarkici…

Odnosno, uz čestitke i ljudima koji vode Košarkaški savez Srbije, pravim poređenje sa Slovenijom, što je i logično. Vodi li njihov Savez sve lige, kao što naš nema ingerencije nad KLS-om? Da li njihovi timovi iz ABA 1 i 2 ligeštula igraju uporedo i domaću ligu, a zašto naši ne? Kako je sa ostalim klubovima u regionu – u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori po ovoj tački dnevnog reda? Konačno, misle li ljudi iz Dinamika, čačanskog Borca (eventualno Vršca) da je bolje da igraju manje ili više utakmica: prošle sezone 26 u KLS i 14 “obaveznih“ u Superligi (40), naredne 22 “garantovana“ meča u ABA 2 i 10 u SL (32)? Svi se pozivaju na rad sa mladim igračima, pričali smo o nedostatku mečeva, zašto onda da dečaci ne odigraju 54 umesto 32 tekme? Nemojmo samo o finansijama i kvalitetu, muka mi je od te mrsomuđevine…

Hteo sam za kraj da kažem – čestitali smo svak svakome, kao na seoskoj svadbi, peli se na balkon, podelićemo i zaslužene poklone, hvalićemo se kako smo “naj“ u basketu, što sve stoji, samo je novi dan na pomolu, a za desetak startuje i Jadranska. Srpsku reprezentaciju čini dvanaest trenutno najboljih momaka i njih ćemo uvek naći, makar po Španiji, Turskoj, Italiji, “Amerikama“ itd. Ali, malo ko zna problematiku i podatak da iz svake generacije, svake godine juniorski staž napusti oko pet stotina dečaka sa željom da igraju seniorsku košarku. Šta ćemo sa njima? Pozdrav, uz dobronamernu Njofrinu – “možda vojska više ne priča o skraćenju, ali kurve o poštenju svakodnevno ćaskaju“…