Dilema ili trilema

Odnosno – zaludan pop i jariće krsti, pa da pođemo redom, taksativno u više tačaka oko čije istinitosti se dvoumimo NJofra Paviljonski i ja. Jedna od trilema bila je noseća sentenca kolumnice, ali smo se složili da to bude primenjiva izreka – “ponašaj se u životu kao i za volanom – samo pusti budale da prođu“…

Pod skener javnosti polako dolazi seniorska reprezentacija, koja je poslednje tri godine gladnoj naciji, uz Marinine cure, Crvenu zvezdu i novosadske basketaše – donela najviše radosti. Ponovo je Kopaonik polazna destinacija, prerano se od drugova oprostio Stefan Marković, (ne)očekivano, nadam se privremeno i Nikola Jokić, tu je i Bobi Marjanović, u ko zna kom po redu pokušaju da zaigra (basket, a ne užičko kolo) za Srbiju; peh je svakako povreda Marka Simonovića i njegov izostanak sa Evropskog prvenstva i tako dalje. Dakle, tekuće stvari, a novo je – da smo prvi put u ulozi favorita, opravdano, ali i kao da je i nešto veća “gužva“ oko momaka – mediji, selfisti, redovni turisti, udavače, bliža i (posebno) dalja rodbina, radoznalci-voajeri, tu su i sitne povrede, sređivanje formalnosti oko novih klubova, svakodnevne brige. Još mesec dana do Istambula, zatim – pobedničko postolje i beogradski balkon? U pravu sam, ili – možda i nisam…

Drugo, sedam miliona građana Srbije sastavlja tim Zvezde i Partizana, svi su pametniji od Čovića, Alimpijevića i Nikolića. Setih se, iako fudbalske, primenjive na sve sportove sa loptom, pa i košarku – izreke Kiće Ristivojevića, trenera sa velikim “t“: “od trideset hiljada ljudi na stadionu samo dvojica ne znaju fudbal – oba trenera“. Elem, Crvena zvezda je za sada uradila četiri stvari: rasprodala tim za solidne parice, isplatila Mekela i postala konkurentna na igračkoj pijaci, inaugurisala trenera i stručni štab i – popunila sastav od šestog do petnaestog igrača. Ostaje im da urade samo jednu sitnicu – da dovedu startnu postavu, koja će uz Lazića, Dangubića i Kešelja, igrati, a ne sedeti na klupici i mahati peškirićem, praviti atmosferu, takozvanu “hemiju“ tima. Preciznije, ništa nemam protiv perspektive Stefana Jankovića i Nikole Jovanovića (zajedno su visoki četiri metra i dvadeset dva centimetra), Nikole Radičevića i inih, ali – iako ima barem mesec dana za to, valjalo bi dovesti i nekog pleja pametne glavice, oko koga će se plesti milje za televizor. Saša Đorđević je u Bajern, da bi se domogao Evrolige, doveo osvedočeni tandem Jović – Cirbes, koji će uz Lučića, Mačvana i par “rudara“ plivati ka cilju. Još jedna trilema me proganja: do sada za poziciju “tri“ konkurišu samo Lazić, Dangubić, Dobrić, Kešelj, Lazarević, pa i Davidovac, iako on jedini može nešto i da iskreira (ali neće imati prilike, osim na treningu), pa dumam o bekovskim pozicijama, sa nešto smisla za postavku i vođenje igre. U pravu sam, ili – možda i nisam…

Ovo što se dvoumim, to je zbog toga što nemam drugog za raspravu, po onoj čuvenoj sentenci NJP – “za dobru svađu potrebne su dve budale“. Dakle, Zvezda sve manje priča o Evroligi, kao da je to ad akta, sve više je javnost poredi sa Cedevitom, koja pojačava sastav i ozbiljno (uz novi trenerski tandem) napada Evroligu kroz šampionski prsten ABA 1 ligeštula. Novi igrači, za sada, su Roko Leni Ukić, Vil Čeri, Ivan Ramjak i Demetris Nikols, dakle – uglavnom misleće i realizatorske pozicije. Zanimljivo… Partizan, odnosno Miroslav Nikolić, najavljivali su strpljenje, mlad tim na duge staze. Trenutno su “otuđili“ za cirka pola miliona evrića Vanju Marinkovića, jedini potencijalni košarkaški biser, a još nisu “priveli stražarno“ ništa talentom slično. Oglasio se i Muta Nikolić u medijima, sa nekoliko akcenata: Zvezda se ne ponaša gospodski, korektno, “otima“ nam igrače (čije?) nemamo pare, opstanak u ABA ligi je cilj, navijači razumite i – što je mene osobito dojmilo – “menadžeri su gamad, kažu jedno, pa drugo, pa te zavlače“… Iako ne bih uopštavao, kao kolega Miroslav, slažem se, uz analizu reči “gamad“. Nema jedninu, što odmah izaziva pozornost, na netu sam našao objašnjenje – “vaši i slični insekti, žgadija“. Hhmmm… U pravu sam za trileme, nedoumice – ili možda i nisam?

Konačno, pod sloganom “da li da povratim, ili da se vratim“, moram se dotaći ABA koncerna, jer u lančanom nizu izaziva tektonske udare na srpski basketić, koji – barem što se klubića tiče – polako ali sigurno tone u anonimni amaterizam (AA). Šta me muči? Prvo, ABA 2 imaće dvanaest timova (dvadeset dve utakmice), kao i ABA 1, a shodno tome KLS zajebancija imaće takođe dvanaest, odnosno mogućih jedanaest učesnika ukoliko se Vršac 29. septembra kvalifikuje kao treći naš tim, pored čačanskog Borca i Dinamika, u ovu KAPITALNU BUDALAŠTINU. Pošto jedino srpski timovi neće igrati i domaće nadgornjavanje – da li će se u skupljoj a slabijoj ligici povećati gledanost, razviti mladi igrači ili trećerazredni stranci? Hoće li publiku više privući Ohrid (osmoplasirani u makedonskom prvenstvu), Krka i Rogaška (peti i šesti slovenački klub po rangu), ili ništa slabiji Metalac, Spartak, Mladost, Sloga? Hoće li se KLS oglasiti kakvim aberom, ili će konačno “dozvoliti“ Košarkaškom savezu Srbije da preuzme AA-put domaćeg basketića (i zašto hoće)? Ako naša dva (tri) tima igraju prvenstvene mečeve ABA 2 ligice utorkom i sredom, šta će raditi vikendom: trenirati, organizovati lokalni basket 3×3, gledati kolektivno stare filmove ili ABA 1 u najbližem gradu (čitaj Beogradu)? Raduju i se, opet, samo sudije ovom takmičenju? Da, imam još stotinak trilema kad je OVO u pitanju, ne znam jesam li u pravu, ili – može biti i nisam…