U srpskoj košarkici dešava se i mnogo lepih stvari, ali je i (pre)veliki broj poštapalica koje zamagljuju suštinu, ništa ne znače. Recimo, nemojte “ostavljati srce na parketu“, trebaće vam dalje u životu, nego se borite maksimalno, što i jeste prvi aksiom sporta. Ili, gde je srce kad se izgubi, na terenu ili u kontejneru? “Pokazali smo karakter“ u pobedi, kao da karakter ne može da bude i loš, recimo. Kad trener posle pobede izjavi “ispoštovali smo dogovor iz svlačionice“, to znači – ja sam postavio genijalnu taktiku, a posle poraza “nismo ispoštovali“, čitaj – “opet sam ja Greg Popović, ali igrači ništa nisu znali kao magarci“. Ili, kad strateg počne da gusla u novcu (“imamo najmanji budžet“), kao da trče, skaču i poene daju novčanice od 500 evra (tzv. “kravlji jezik“) a ne konkretni igrači. Pa “umorni smo od puta u Moskvu, Madrid“, kao da i timovi iz tih gradova ne pređu isto kilometara do Beograda; pa “veliki broj utakmica ostavio je traga u povredama“, kao da ostali timovi iz lige igraju manje mečeva; pa kad kouč, dok ljubav cveta, izjavi javno – “hvala gazdi i ljudima u klubu“, a kad dobije otkaz priča tajno – “bolje da sam ‘ladna govna jeo nego što sam tamo bio“, i niz sličnih mudroserija…

Jedna od najvećih prevara tog tipa je – “razvijamo domaće mlade igrače“, evo i zašto. Naravno, u Evroligi i Evrokupu to i nije tako lako, ali zato je tu (B)ABA koncern, KLS, Druga liga i tako redom. Međutim, letimičan pogled na ABA 1 kaže da najveći indeks korisnosti imaju Patrik Miler, Luka Žorić, Dorel Rajt, Tejlor Ročesti i Morgan DŽordan. Slično je kad su strelci u pitanju – Žorić, Ročesti, Enes, Miler, Trajkovski, ili asistenti i skakači. Lista najbolje rangiranih domaćih mladih igrača trenutno izgleda ovako: 17. Nikola Rebić, 26. Vanja Marinković, 40. Đoko Šalić… Odnosno, mućnuti malo glavom i novčanikom – da li je bolje (i zašto jeste) da Vršac (pobedio u gostima Ohrid sa 111:61), Dinamik i čačanski Borac (izgubio u Čajetini od Zlatibora sa 82:59) igraju samo ABA 2, ili i KLS nadmetanje. Dalje, sa aspekta razvoja potencijala, da li bi bilo bolje (i zašto bi) da FMP i Mega (jedine “fabrike mladih“) igraju i domaće takmičenje, pa da se dečaci kale i protiv slabijih protivnika, u više od šezdeset nego manje od četrdesetak mečeva, lakše će plesati teške završnice, kao Mega protiv Cedevite, na primer. Šta da kažem o mladima u KLS-u (na papiru prvo, a u praksi četvrtorangirano srpsko basketovanje – posle ABA 1, ABA 2 i Superlige), konsultujte rostere timova i podelu minutaže, sve će biti i laicima vidno… Za kraj, opet jedna pouka NJP – “vreme kajanja je neograničeno“…