Neparni valjak

Neparni valjak (čitaj: valjak ostao bez vodene i evro pare) posle četrnaest kola ABA 1 zanimacije deli sedmo mesto sa Cibonom, sa skorom pobeda i poraza 6-8. U preostalih osam utakmica sumnjam da će napredovati bitno, jer od glavnih kandidata za četvrto mesto i put u očekivano polufinale, FMP-a i Mornara, ima pobedu manje i lošiji skor: dva poraza od Mornara, minusni koš-količnik sa FMP-om. O nastupu u Evrokupu bolje ne pisati, jer 1-9 nije nešto čime se nekadašnji prvak Evrope može dičiti, posebno ne sa svih pet poraza u Beogradu. Rezervni adut – razigravanje mladih, nije kec iz rukava, više toalet papir umesto mirišljave maramice. Da ne pominjem Radeta Zagorca, finansijske pikanterije sa nekadašnjim igračima i trenerom, neslogu navijačkih grupa, (ne)sposobnost uprave da reaguje („milom ili silom“) i tako dalje, u nedogled…

Osnovni problem, pišem više esnafski, svakako je prosečan rezultat u ABA-ciji, 91:90, odnosno ovaj drugi, defanzivni broj. Sa toliko primljenih koševa nemaš poštovanje protivnika i sudija, igrača prema treneru, navijača prema svom timu. Odbrana se gradi jako dugo, a ako prihvatiš da je ne igraš – piši propalo. Sumnjam da to koristi i razvoju igrača, recimo da će Gos, za koga svi pričaju da je čudo a ja ne vidim ništa veliko, recimo (ne)igrati tako prozaično odbranu kod Željka Obradovića. Prevara je da se samo napadom ide u NBA i Evroligu – osmotrite bilo koji tim, odnosno – može ako se zovete Miloš Teodosić. Elem, dosadašnji učinak više crnih nego belih je: rezultat skroman, razigrani („divljanjem“, sa svim pravima u igri) samo Gos i Miler, otišao Miroslav Nikolić i odveo svog pomoćnika Nikolu Markovića, došao Nenad Čanak i (do)dali mu iskusnog Dejana Mijatovića, jedino je i dalje tu još jedan od izdanaka čačanske kouč škole – Aca Matović, koji je upisan i kao prvi trener, jer je vodio zvaničan meč u Evrokupu…

Komšija Njofra Paviljonski, koji je u novu godinu ušao poštujući četvrti Njutnov zakon – „budala ostaje budala bez obzira na pređeni put“, ovako je reagovao na novog trenera u voljenom klubu: šta mu dođe “onaj“ Čanak, i – da nije mnogo visok za kouča? Dakle, evo mog taksativnog dumanja o crno-beloj temi. Prvo, pre dve i po godine nije razrešeno šta su doneli/odneli časovi košarkaško-finansijske ljubavi, pa se gnojav trag vuče i danas. Drugo, nije osmišljena generalna strategija kluba, a nema je ni na vidiku, možda – „sačekaćemo“. Treće, biće da su vas komšije gurnule stepenik niže, ali ne i za deset basamaka. Četvrto, hoćete li mlade (Petar Božić, Nenad Čanak) ili iskusne trenere na kormilu (Aleksandar Džikić, Miroslav Nikolić)? Peto, jurite li za titulom sa domaćim mladim, polovnjacima ili strancima – skupim a sumnjivog kvaliteta. Šesto, moj konačni nauk gospodinu Ostoji i saradnicima – biće lakše kad vam neko saopšti šta vi lično želite, odnosno – ne mogu da snesem jaje, ali lako prepoznam mućak…