Uvek sam preferirao vicu, gegu, naročito kada ima problema u životu više nego što bi to bilo očekivano, kao poslednjih godina, recimo. Kolumnicu pišem sabajle utorkom, tako da ne znam rezultat trećeg meča finala Superlige – da li je 3:0 za Crvenu zvezdu, kao što većina očekuje, ili je Partizan smanjio na 2:1 i produžio seriju, što samo DŽile, njegova mama, uža uprava i igrači predviđaju. Vrlo moguće i Miša Tumbas, nemam validnih podataka. Osim medijski izlizanih pikanterija (dva meseca pauze, dve grupe po četiri tima, cuger-liga od šest kola, serija za treće mesto iz nehata…) razigravanje naša četiri najbolja tima donelo je, barem meni, nekoliko novotarija.
Prvo, ''večiti derbi'' Zvezda-Partizan prikazuje se na Areni 1, taj kanalčić ima malo ljudi u Srbiji (još manje Arenu 2, na kojoj je bezmalo zanimljiviji basket, Mega-FMP), ne i na TRS-u koji ima svaka kuća u Srbiji. Stoga malo ljudi gleda košarku, posebno što retko ko ''normalan'', tek ne sa sitnom decom i unucima, danas odlazi da uživo kibicuje tekmu, jednim okom igru, a drugim da ga ne pogodi tvrd predmet u glavu. Poruka je jasna – ''hleba i igara'' može većina dobiti isključivo posredstvom ''javnog servisa''…
Drugo, moram ponoviti dogodovštinu koja vuče od ponovnog dolaska Vladimira Štimca u redove crveno-belih. Naime, desilo se da kod komšije NJofre, skupa sa njegovim ocem, koji uglavnom kunja, gledamo neki od prethodnih derbija, da komentator na dobar potez egzaltirano vrisne – ''Štiiimaccc'', pa da razbuđeni čika Mitar kaže – ''kako je porastao ovaj Slavko, ala lete godine''. Na NJofrino, blago – ''nije to taj Štimac, stari'', nema Mitrove predaje: ''Jeste, plavušan, gledao sam ga u seriji Salaš u Malom Ritu, kada je ispisao parolu 'student nije zapalio žito', vaspitan dečko''. Dakle, gledamo basket, nekolicina nas zaluđenika i zavisnika, samo je nepoznato ko će prvi da kaže, kad u igru uđe Štimac – ''ala se raskrupnjao ovaj Slavko''…
Treće, ako odbacimo izbledela saopštenja, dirigovane huligane i (ro)botove, opskurne pesmice i parole, opasne topovske udare – kvalitet prikazanog basketa obećava. Zvezda je jačinom sastava, pre svega, u velikoj prednosti. Serija mega mečeva u Evroligi dala im je samopouzdanje, sada pobeđuju i ''klizave završnice'', što se pre dve godine činilo nemogućom misijom. Marko Gudurić (21) dobija šansu na ''malu, kafenu kašičicu'', ali je najčešće iskoristi. Ima prilično prostora da napreduje tehničko-taktički, da ne nabrajam ispravljive nedostatke, ali ima nešto gensko u sebi, što se ne uči na treningu – neviđeno samopouzdanje, mentalitet pobednika (''intuitivno znanje'' – detaljnije u poslednjem pasusu). Odnosno, kad je potrebno uzeti loptu i rešiti meč, mnogi odlični košarkaši se kriju, ćoškare po sistemu ''samo tetki da odnesem lek'', a ovaj dečko voli te izazove, samim tim pridobija fortunu na svoju stranu, po onoj narodnoj – ''more Marko ne ori drumove, more Turci ne gaz'te oranje''. Uz goropadnog, atestiranog Stefana Jovića, Luku Mitrovića koji se bori sa povredama i selektorovim (ne)poverenjem, uz crno-belog Vanju Marinkovića kome je vreme najveći saveznik – malo li je na tasu srpskog basketića…
Četvrto, kad sam već počeo o zlatnoj žici koju treba pretopiti u blještavi nakit – Mega Leks i FMP igraju odličnu seriju, pre svega vidljivim potencijalom, pa i brzom, atraktivnom igrom. Trenutni rezultat je više nego realan – 1:1, dakle otvorena je mogućnost i petog meča, videćemo. Potrebno je brusiti Radeta Zagorca, šteta što je povreda sprečila Ognjena Jaramaza, ništa manje šanse da pređu u red asova nemaju ni Dobrić, Tejić, Apić, Davidovac, Bursać(…), koliko u prošloj kolumni pominjao sam junoše, Simanića i Radanova pre ostalih…
Peto, ako sam nabrojao petnaestak imena kao garanciju budućnosti (naravno da sam zaboravio bar još toliko mogućih odlikaša), ako je tačno da imamo i odličnih trenera ''u dolasku'' – kako to da nam basket ''stagnirajuće nazaduje''? Dosadilo mi je da o tome pišem, zameram se pojedinim ''moćnicima'', samonametnutim vlasnicima srpske košarkice. Mogu da notiram problem u medijima, što i radim poslednjih sedam godina intenzivno, mogu kao i ostali kouči – ponešto da naučim igrače, ali ostalo nije u ''opisu posla''. Opet je pomenuti problem elaborirao dobri komšija NJofra: za pomenute ''nabeđene moćnike'', par ljudi koji nas sistematski maltretiraju kao većinski basket-vlasnici, kaže da je njihova najveća snaga u tome što mi mislimo da su oni moćni! Poziva i sve dobronamerne, poštene košarkaške uposlenike kojima je opšti interes na prvom mestu – da dođu na godišnji sabor, dogovor. Bratiću, kaže NJofra – pomenuti sabor može se održati u telefonskoj govornici kod (pokojnog?) bioskopa ''Jadran'', neće biti gužve…
Šesto, što samo prividno nema veze sa prethodno napisanim, je konstatacija jednog mog kolege, u razgovoru jedan na jedan. Uveo je u edukativni spektar nešto što je nazvao ''intuitivno znanje'', a što je usko povezano sa košarkom na ovim prostorima. Koliko sam shvatio – to je nešto fluidno što se ne stiče treningom, ne piše po knjigama, što igrači (bez)genski prenose sa kolena na koleno – vic, finta u igri, nadasistencija, nešto što najbolje može Miloš Teodosić sada da demonstrira, a što su godinama radili Moka, Kića, Srećko Jarić, Bodiroga, Sale Đorđević i ini majstori suštine igre o kojoj pišem…
Pozdrav za kraj ovog nastavka od NJofre i mene, uz radnu ovonedeljnu poruku, koja se pre svega odnosi na ovo tlo – ''potreba za istinom svedena je na golu laž''…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
