U finalu su devojke imale šut za pobedu, ipak, na kraju – Belgija – Srbija 55:53. Sa moje strane čestitke svim akterima, duboki naklon, kao i obećanje da ću više pažnje posvetiti ženskoj košarci, kojoj su me – pored prirode posla – privukle pre svega Marina Maljković i njene lavice. Za istoriju, u podebeloj knjizi srpskog basketa, već su sveže upisana imena ovih igračica: Nevena Dimitrijević, Ivana Curaković, Ivana Katanić, Marijana Zukanović, Teodora Turudić, Lena Radulović, Marija Vulović, Nevena Naumčev, Mina Đorđević, Jelena Novaković, Ana Perić i Ivana Raca. Trenerski trio dirigovao je besprekorno ovim horom, pre svega selektor Miloš Pavlović, naravno i Vesna Despotović i Nenad Marković…

Pravim lični iskorak u neveselu stvarnost, pre nego što nastavim košarkaški “čas anatomije“. Naime, za ovonedeljnu poučnu rečenicu koja prati kolumnicu predlagao sam, pošavši od svog primera – “basket ne trpi brbljanje“, što nije teško dokazati, kako na terenu, tako i po kafanama i medijima. Pošto sam slab prema starijima, opet je pobedio NJofra Paviljonski kovanicom – “neki ljudi, kao i prva palačinka, ne ispadnu baš najbolje“. Elem, evo taksativnog razmišljanja o dve juniorske medalje i njihovom podsticaju. Prvo, ne mogu da kažem da srebro ima veću specifičnu težinu od zlata, ali mogu da je do njega baš teeeško bilo doći, uzimajući u obzir broj ženskih klubova u Srbiji, jačinu juniorskog takmičenja, hronični nedostatak finansija i ostala “snalaženja“. Stoga još jednom moram da naglasim da je ovo finale – podvig širih razmera. Drugo, a tu mislim na obe medalje “jedva punoletnih“, U 18 je takmičenje po meri talenta, jer su kadeti sa šesnaestak leta predaleko od seniorskog basketa (koji je krajnji cilj), a omladina (U 20) preblizu, odnosno – već se vidi domet, kao u slučaju Marka Gudurića. Najbolji igrač omladinskog šampiona Evrope, za samo dve godine stigao je od Crvene zvezde do Fenerbahčea, odnosno na prag NBA lige, pošto dalje nema ništa, samo nebo. Hoću da kažem, a to me najviše i brine, prema devojkama i momcima od osamnaest godina ima se najviše odgovornosti – kako pretpostavljeni talenat pretočiti u vidljivi kvalitet? Sedenjem na klupi, pa makar to bila i Evroliga (Rebić, recimo) sigurno ne, isto se odnosi i na rani odlazak u inostrane sastave. Ostaju dve stvari – obavezna igra (makar i u srpskim kladio-ligicama), uz kvalitetan, koordiniran rad. Ovo poslednje znači da za talentovanog junošu ne “odgovara“ samo klub u kome je ostvario status reprezentativca, nego i Košarkaški savez Srbije. Zato i jesam toliko zabrinut, znajući da uspeh u životu i smisao života nisu isto…

Treće u ovom mom uzaludnom obraćanju je – činjenica da “zlatna žica“, u basket rudniku zvani Srbija, postoji i dalje, samo je treba naći, privesti nameni, odnosno eksploatisati pametno i dozirano. E, po principu “u tom grmu čuči krava“, dolazimo do pitanja – gde je greška, šum na vezama? Zašto se ta zlatna nit prekida povremeno, kao slika na niškom televizoru iz 1963. godine, zašto svo to “zlato“ ne zasija u odgovarajućem potencijalu? Četvrto, problem je nastao kada je narušen princip – ljudi koji vode (tada jugoslovenski) basket moraju biti najvišeg intelektualnog i moralnog kova (Stanković, Popović, Šaper, Kristančić…) i, posebno, trener je najbitniji, to je institucija u koju se nije diralo (Nikolić, Ivković, Tanjević, Maljković, Obradović…). Tačnije, ako ne u pisanoj formi, mentalno je svakom igraču bilo jasno važenje samo dva aksioma: a) trener je uvek u pravu, b) ukoliko trener nije u pravu – automatski stupa na snagu pravilo “a“. Dakle, basket su vodili ljudi sa vizijom, koji su imali istančan osećaj da opšte ide pre klupskog i ličnog interesa, kako na terenu, tako i van njega…

Znam kada je profesor Radomir Šaper pre mnogo godina, tada mladog, perspektivnog kouča, koji je na utakmici mlađih kategorija udario (tada takođe mladog, ali neperspektivnog) sudiju – kaznio sa godinu dana zabrane bavljenja trenerskim poslom, toplo mu preporučivši da za to vreme odsluži vojni rok, što je dečko i učinio. Danas su primeri obrnuti, kolo vode ultra agresivni, ali bez dovoljno znanja, nije lepo da detaljišem, kada već to ne smeju oni čiji je posao. Ili, ima iks primera kada su generali iz uprava “stajali mirno“ i slušali trenera, a danas kouč raportira dnevno svakoj šuši koja misli da zna nešto o ovom sportu – šta je radio juče, šta će danas delati na trenirovki, uz vidan strah da ne dobije otkaz. Slično je i pred menadžerima (nisu ni postojali u tim zlatnim vremenima), koje sve osim jednog krasi ista biografska činjenica – voleli su da budu “važni“ na terenu, kao akteri, ali nisu imali dovoljno talenta. Danas u Savezu, od mnogo zaposlenih ne znam da li postoji neko čije je zanimanje “trener“, rasformiran je i Stručni savet pod idejom da se članovi “ne podnose međusobno“, oni isti koji su se pre dvadeset i više leta – “podnosili“. Tu je mnogo bivših asova, što je lepo, ali i oni moraju da pokažu lični napredak, jer ovo je druga vrsta posla u odnosu na igranje košarke…

Vreme je da završavam kolumnicu, koja je u svoja dva poslednja izdanja imala kao podlogu – medalje mladih selekcija. Već me hvata strah pred narednu sredu, jer ću morati (po principu “javlja mi se“) da gatam ko neće biti u “dvanaest žigosanih“ Aleksandra Đorđevića. Jedino ako me kadeti i Slobodan Klipa – osvojenom evropskom medaljom – ne spasu ovog kuluka, po onoj narodnoj – “more Marko ne ori drumove, more Turci ne gaz’te oranje“…