Ako, onda... 1Foto: Radenko Topalović

Da se podsetimo: prošle subote, povodom još jednog otvaranja još jednom renovirane borske Topionice podsetili smo se davnašnje izjave tadašnje američke ambasadorke koja je najavila projekat od koga će iz borskih pogona poteći bistre reke. Pa nisu.

I pomenuli smo dugogodišnjeg direktora rudnika koji je najavio ondašnju rekonstrukciju topionice, koja neće da zagađuje, kao i revitalizaciju pustinja na kopovima sa sve breskvikom iz kojeg ćemo jesti sočne i zdrave breskve. Pa nismo.

Na nedavnom potpaljivanju peći (po)novorenovirane i proširene Topionice, kao eho reči Vorlikove odjeknule su one sadašnje ministarke Đedović, koja je osim proterivanja dimčine nad Borom i okolinom nagovestila i čistije vode. Ali akcenat je bio na Topionici. I rekosmo da će celokupan ovaj tekst biti – pozitivan.

Pa evo, nadu u pozitivnost i čistiju budućnost uliva nam za ta pitanja respektabilna osoba. Šefica Katedre za zaštitu životne sredine na Tehničkom fakultetu u Boru, prof. dr Snežana Šerbula. Slušao sam je na TV, a i pročitao njeno mišljenje u nekom od lokalnih medija.

Ona, kaže, veruje da čiste tehnologije, u koje je strateški partner iz Kine Srbija Ziđin Koper investirao, mogu da očiste vazduh u Boru. Argumentujući to i nizom stručnih detalja, zaključuje i da će emisija gasova u poređenju sa onim što je kroz debele decenije postojanja rudnika i rudarstva u Boru ispuštano u atmosferu, ubuduće biti minimalna. A korišćenjem čistog prirodnog gasa umesto mazuta za podgrevanje postrojenja, nusprodukti najopasniji po životnu sredinu se pri sagorevanju neće emitovati u atmosferu. Neće, smatra ona, biti kiselih kiša, ni zagađenja vodotokova, ni okolnog zemljišta.

Međutim, čangrizavom kakav sam, upalo mi je u oči, što za razliku od izjave na onoj TV, u lokalnim medijima nije pomenuta odmerena i blaga rezerva profesorke koja se može uprostiti mojom ocenom – biće tako, ako bude tako. Ako sve funkcioniše i ako se poštuju standardi. Takav oprez nije naodmet, jer živimo u zemlji u kojoj mnogo toga na papiru ili na početku projekta izgleda gotovo idealno, ali se kasnije ne poštuje, isključi, zaroza. Ili u nameri da se postignu proizvodni rekordi, tehnologija ne može da sustigne i sažvaće tempo obezbeđenja imputa i sirovina za finalnu proizvodnju.

A u ovom slučaju baš su vidljive razmere gotovo nezamislivog ubrzanja tempa, na svim frontovima. (Pada mi na pamet nostalgučno sećanje na vršidbe pre pojave kombajna – kad ubrzano ubacivanje snopovlja u dreš zaguši i najbolju vršalicu, a ponekad ugasi i motor ili odbaci pogonski kaiš.)

I na još nešto valja upozoriti – i ako je nesumnjiva primena najsavremenije tehnologije za odsumporavanje, ako utihnu kisele kiše čitava ova inovacija neće biti dovoljna da otkloni sve probleme pred kojima će se čitav ovaj kraj naći. I tužno bi bilo da bude samo zastava, crvena krpa kojom se maše da se skrene pažnja sa drugih „pravaca razvoja“ koji nisu tek u planu, već se i ostvaruju uz nedovoljnu javnu pažnju. Kraj očekuju velika dislociranja, seobe stanovništva, nova jalovišta na mestima sadašnjih sela i njiva, prebacivanje rečnih tokova jednih reka u druge.

A i bez toga kraj sve više liči na ogromnu divlju deponiju, punu otrova koji ne dolaze samo iz Bora…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari