Lepo vreme

Leti po vrućini, zimi po zimoći. (S razlogom, ali istorijski kasno, sve češće se govori i o zagađenju vazduha, ali takođe iz ugla svetskih rekorda i lakonskim rešenjem – biće bolje kad dune vetar.)

Primat meteorologije među informacijama je takav, da recimo ovih dana one idu rame uz rame sa ratnim izveštajima, a često – da malo pod.ebavam – pomislim da Vučić može da dođe u iskušenje da zabrani da u drugoj nedelji marta prva bude vest da je u Sjenici minus 22C, a ne ono o čemu je on juče ili tog jutra blebetao i kukumavčio.

Ironiju na stranu i tako visoko podignute u plasmanu ove informacije pate od temeljite površnosti i nedostatnosti.

Sada, u eri klimatskih promena one, nezavisno od toga što često na informativnom nivou imaju ulogu da plaše, ili ohrabruju publiku (bojama alarma) u svojim bazičnim, vrednosnim konceptima i porukama poseduju veliku naopakost.

I u mnogo čemu utiču na društvenu klimu, na opštu ravnodušnosti ljudi prema prirodi.

U daljim nivoima na površnost, lakomislenost i normalizovanje krajnje nebrige za okruženje.

I apsolutno neuviđanje veze između ličnih i kolektivnih činjenja i nečinejnja, nedostatne institucionalne regulative s jedne strane, na globalno destruiranje, korak po korak, parče po parče majčice Zemlje, na drugoj strani.

Pomama iz pomodnosti za meteo-informacijama sa tužnim epilogom – odsustvom svake (uzročno posledične) veze sa realnošću i suštinom može se raskrinkavati na najbanalnijim, komičnim primerima.

Već postoji poplava sajtova o vremenu koji ništa ne mere, već statistički prenose i ukrštaju nešto što je ko zna kako negde izmereno, ako jeste.

Povremeno gledam jedan takav koji mi prognozira npr. kišu sa 90 odsto verovatnoće, a pritom me moli da mu kliknem na jednu od opcija – kiša kod vas pada, ne pada, sunčano je itd.

Pa onda, relativno novouspostavljena kategorija – subjektivi osećaj toplote/hladnoće. Kakav je to apsurd, poništenje subjektivnosti, individualnosti.

Kaže da je tu i tu -5C, a subjektivni osećaj -10. Ako je subjektivni, onda ne može da bude propisan. Možda se neko tada oseća kao da je +1. Pa, onda preporuke – ponesite kišobran! „Ti će mi kažeš!“ Možda imam pelerinu, a možda hoću da pokisnem (Čuo sam jednom voditeljicu sklonu da pro/lupa koja u razradi dnevne prognoze elaborira – da li se beše zeznula što je tog jutra obukla sandalice, ili je pogodila…)

No, ako na početku beše reč, pođimo od toga.

Šta je zapravo lepo vreme?

Kome je šta lepo?

I to je postala subjektivna kategorija koju nameću voditelji i prezenteri.

Jeste da smo u eri kad nestaju godišnja doba, ali nije lepo vreme kad su prolećne temperature u januaru, februaru.

Baš lepo vreme, a grozno je ako je hladno ili pada kiša, kažu. Da li su merilo voditeljkine sandalice ili nedostatak vlage za setvu, posledično za mršavu žetvu i presušivanje reka?

Marimo li za naočare za sunce, a ne za to što februarsko lepo vreme zbuni pčele, pa ugibaju, ti još uvek najprecizniji prirodni meteorolozi, što se voće izvuče da cveta, a potom ga uništi neki mraz.

Ukratko, takvo lepo vreme se – ne jede!

Od njega se ne živi.