Opijum populizma

Mada se na mnogo toga mi ovde i nismo bili navi(u)kli. Još lebdi dilema da li je pre tri decenije pao Berlinski zid jer još stoji u mnogim glavama.

Znalci, ali još više amatera i krojača teorija zavera tvrde da je raspad sveta na ostatke ostataka – u terminalnoj fazi. Možda zato onaj Mask planira brzu gradnju kolonije na Marsu. Zaboravlja da je on već bio naseljen, pošto često srećemo mnogo onih koji su pali sa njega.

No, obrni-okreni, ako nije početak, ono je 11. septembar 2001. svakako kamen međaš u ovom preoblikovanju do mere da bi već vrlo brzo i bez korona-krize spao na ove grane.

Ne ulazeći u to što je upravo Amerika saveznički odgajala monstruma koji je osmislio i organizovao akciju gađanja u njeno srce, sve ono što se potom događalo kao da je bila priprema terena za danas viđeni lokdaun globalnih razmera.

Naravno, uz sve zloupotrebe pa i ratne akcija širokih razmera u tobožnjoj odbrani od zaverenika koji će je napadati, otrovima, hemijom, bombama kojih često i nije bilo, ali su bili medijski upotrebljiv i ubedljiv izgovor.

Sve to je i uništilo bezbrojne živote.

Ali, glavna priprema za sadašnje razdrobljavanje sveta, za presecanje komunikacija, za slom međunarodnog saobraćaja, počela je tada restrikcijom najvažnijih individualnih sloboda miliona ljudi.

Ne samo za ulazak u SAD, već i drugde.

Mere su pooštravane dotle da putnici mogu da budu skinuti do gola, da su carinski i bezbednosni organi imali ovlašćenja, diskreciona prava, ali i pravo na njihovu zloupotrebu do ekstrema da zaviruju i u genitalije i stidne zone ljudi.

Neko mudar je već tada ustanovio da svet kreće u nove oblike autoritarnosti, koje će autoritarnosti sklone nove vođe – a njih ćemo nešto kasnije nazvati populistima i početi da ih prepoznajemo širom zemljinog šara – obilato zlou/potrebljavati uz izmišljanje sve novijih i novijih procedura, aparata, institucija za maskiranje kako bi se, u fasadu gledano, fingirala demokratija.

Neko takođe mudar, ili isti taj, napisao je da ekstremni islamisti, njihove fundamentalističke organizacije, zloupotrebljavajući svete knjige, teže da od svojih zemalja naprave rigidne šerijatske, zapravo – diktatorske tvorevine.

Ali i da sejući strah po mrskom Zapadu i njega prisiljavaju da uzlaznim trendom restrikcija u navodnoj odbrani sloboda, i sopstvene zemlje počnu da grade nalik onima od čijeg se najavljenog bauka plaše.

Elem, dok prve lidere u svetu, uprkos uspostavljanju uprave dekretima, niko još nije nazivao onakvima kako će ih kasnije zvati – ispostavilo se da se na već osvojeno drobljenje sveta idealno nasadio i rasadio (implementirao) korov populizma.

I to je postaje nova prihvatljiva maska za tepanje diktatorima i autoritarcima u nastajanju ili u već odmakloj fazi.

Religija kao opijum za narod evo dobija naslednika – strah kao opijum za narod. Ovde sam hteo da završim, ali mi kao kec na deset dođe izjava profesora Baucala u Utisku nedelje. Oni su na Filozofskom u ovo koronarno doba radili zanimljiva istraživanja. Jedno je pokazalo, recimo, da građani SAD i Srbije u ovoj krizi imaju najveće poverenje u vlast. I istovremeno, najveći strah od pandemije.