Ostaci ostataka 1Foto: Predrag Mitić

Meteorološki izveštači i izveštačice, naime, sve češće upotrebljavaju jedan neobičan termin. Kao, biće sunčano ili vetrovito i u ostatku dana, ali kad god kažu i u ostatku zemlje ne misleći pritom da i živimo, a živimo, u nekakvom partrljku, nego da naglase da će slično vreme biti i van Beograda (studija). Čuo sam i voditelje koji nas mole da ostanemo dobro u ostatku dana, a ne do kraja ili čitavog dana. Ponekad nam saopšte čime će se baviti, ne nadalje već u ostatku programa. Sve nekako asocira na froncle, komadićke, rekoh, patrljke, ostatke ostataka…

Inače sam osetljiv, primećuje se to, na govornu oskudicu u upotrebi našeg baš bogatog jezika i na to što se sve češće koriste samo nekakvi ostaci jezika ili neke skarabudžene, kao fol stručne ili otmene forme… Sve ređe se kaže odeća ili odelo, već odevni predmet. Puteva više nema, samo putni pravci. I malo šta radimo dnevno ili mesečno, već na dnevnom i mesečnom – nivou. Nivo, pa se ubilo!

A priznajem, možda mi je senzibilnost pojačana na ostatke zbog – posmrtnih ostataka i jednog događaja u odrastanju, na koji – iako je bio sasvim razumljiv – sad kao novinar što mora da ispita, istraži, gledam uvek sa malo stida. Inače, taj izraz prihvatam, iako mi je prirodnije da se kaže kako je npr. sahranjen pokojnik taj i taj. Prihvatam, jer mislim da su um i duša nešto najvrednije, i najveći deo čoveka, a telo zaista samo ostatak.

Ali, vratimo se na moju brukicu iz 1963. Kad je ubijen Kenedi. I kad se nije znalo za medijsku pismenost, izem ti medijsku pismenost! I kad sam (već tada) vidim, bio zaražen politikom Komšija, deda-Pera – ili nije imao radio, a nekako čuo za atentat, ili je imao, ali bio na njivi pa nije čuo nijedne vesti, ili mu je neko bio umro, a u to vreme se, dok je žalost, radio odjavljivao jer je bio – državna stvar, tek pita mene kako je stradao mladi predsednik SAD. A ja kažem, očito nisam ni ja slušao komplet vesti – izgleda da su mu podmetnuli bombu, jer sam čuo da su mu posmrtni ostaci prebačeni odnekle nekud. Mislio sam, raznelo ga, pa zato ostaci. Ubrzo su mi moji objasnili o čemu se radi, dakle, naučio sam nešto, a ipak i sad dok pričam ovo imam mali blam…

A, opet, to sa ostatkom nečega, nije baš ni tako loše. Dobro, ne mislim kad se kaže – želim vam sreću u ostatku života, na šta liči onaj ostatak dana, nego u budućem životu, u narednim danima… Ali zgodno zvuči za figurativnost i mrzovolju zakerala poput mene. Da ne kažem – naš region, nego ostaci bivše zemlje, jer objektivno jeste o tome reč, ostaci normalnosti, ostaci demokratije, višepartizma, ljudskosti, umerenosti…

A kad se bolje pogleda ova korona kriza, ispada da svi živimo u ostacima sveta kakav beše do juče. Nastaviću…