Smrt rečenice 1Foto: Radenko Topalović

PRVA SLIKA: Nikad neću da zaboravim i često prepričavam kao anegdotu siže jednog teksta, sa istinitom osnovom, mog prijatelja Milinka Bujišića iz vremena dok je još pisao satirične kolumne za Danas. Kaže, kao „viđenog“ čoveka zamole ga neki rođaci iz zavičaja da pomogne njihovom mladuncu da se zaposli u Libiji.

U prvi petak je test, a on ne zna ni jedan strani jezik. On se snebiva, pa kaže da će videti ako može da mu sredi neku potvrdu da je završio kurs nekog jezika. Ma, jok, kaže rođak, možeš li ti do petka da ga naučiš!?

Svedočio sam i sam jednom sličnom događaju (na istorijski dan 99. kad je Holbruk pobegao od Miloševića i sa pratnjom svratio u Sinđelić na afterparti).

Jedan poznanik iz unutrašnjosti zamoli me da ga odvezem, ima glomazne pakete, na jednu Bgd-adresu, treba nešto da sredi i ne treba dugo da ga čekam.

Završimo to i idući natrag sretnemo džipove pod pratnjom i pretpostavim šta je, pa odemo i mi u Sinđelić na kafu. (Zvao sam i fotografa, slikao Holbruka, ali to je druga priča.)

Šta smo to odvezli, pitam iako sam pretpostavio sadržaj, ali ne i razlog, a ovaj veli da je u dužoj kutiji bilo prase, a u onoj manjoj domaće vino. Za novčanik nisam pitao.

Častio jednog profesora da mu nešto potpiše, treba da postane šef u firmi. I postao je. U gradu u kome, sad čujem, se na sličan način, sa ulice začas postane medicinska sestra/tehničar.

Posle više godina sasvim slučajno čujem da taj šef ima problem da popuni neke formulare jer je – „slabo pismen“.

DRUGA SLIKA: Pre četiri-pet godina bio sam polaznik jednog seminara na kome sam imao zadovoljstvo da mi jedna moja mentorantkinja u klasičnom novinarstvu drži časove o novim medijima i društvenim mrežama. (Tad sam kao praktični rad uspešno izotvarao tvitere, instagrame, vibere itd.)

Ali, osim što sam elementarno savladao tehnike i medije koji me sad sve više nerviraju i nasumično mi rasparčavaju vreme, pomeraju planirane obaveze… iz svih njenih višečasovnih predavanja urezala mi se samo jedna po(d)uka. U PR, marketingu, pa i „žurnalistici“ na mrežama preko mobilnog ne vredi emitovati ništa što traži pažnju dužu od 30 sekundi. Reklo bi se nije klikabilno, a ovi mediji su industrija koja vapi za klikovima. Klik je novac!

TREĆA SLIKA: Pre neki dan je na jednoj izdajničkoj TV bila rasprava o koristima i štetama ovih novih tehnologija, mreža. Uz jednog meni dosad nepoznatog, ali dobrog stručnjaka, sagovornik je bio i (moj) profesor dr Ratko Božović.

Složili su se oni u mnogo čemu – ali da ne dužim – i da je korisnost od internetskih nusproizvoda u – umerenom korišćenju. Mučio sam se i ja često (i u ovim) tekstovima da pišem o tome koliko sve to obogaćuje, a koliko osiromašuje duh, maštu, kreaciju. Ali, fascinantan mi je bio Božovićev jezgrovit odgovor na pitanje voditeljke šta primećuje u vezi s tim kod svojih studenata. „Izgubili su rečenicu!“, ponovio je nekoliko puta.

„Izgubljene rečenice“, kako to tačno i bolno zvuči!

EPILOG/RASPLET očito ostaje za sledeći broj. Istražićemo sopstvena iskustva sa DRUGOM SLIKOM. A u vezi sa PRVOM već sad se dadne zaključiti, pa ćemo i o tome – ovde se pod kapom DRUGE ukorenjuje društvo i civiliizacija kojima – rečenica i ne treba.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.