Tajne i više sile (Temeljno trovanje 2)

Tzv. pribranska, ne reka u cev. Ima u projektu i riblju stazu.

Riba u tom delu (Velikog) Timoka odavno nema. Otrovan i Timok.

Već sam po sebi taj paradoks – staza za ribe – kojih nema dostojan je komentara koji idu i dublje i šire od samih ekoloških problema koji se ovde u ovom delu Srbijice ne smanjuju, već gomilaju.

Ali, ovo je zemlja paradoksa i vlast i zemlja u kojoj sve može da se sredi, smulja…

Dozvola za dotičnu elektranu izdata je nedavno, ali o njoj se priča, ćuti, o njoj se ponešto – verovatno i mnogo toga, i taji nekoliko godina.

U projektu su priložena dva spiska parcela (od kojih većina dugo, rekosmo, temeljno (o)trovana piritom) vlasnika iz okolnih sela. Jedan se odnosi na one na kojima će biti građena postrojenja (brana, pa i famozno šetalište za ribe, te prilazni putevi) kao i akomulaciono jezero.

I drugi, znatno duži, sa parcelama u priobalju koje će možda kojim slučajem ili višom silom, ako se akomulacija otme kontroli biti možda poplavljene, a možda i neće.

Dozvola za dotičnu elektranu izdata je nedavno.

Ali, kupoprodaja parcela sa prvog spiska, što bi trebalo da budu pod zgradama, akomulacijom itd. počela je poodavno.

Kao da je investitor ZNAO da će dozvolu dobiti, pa nema rizika što kupuje napuštenu i delom temeljno otrovanu zemlju.

Mislite da nije znao, da nije dogovoreno!?

Zar se nismo u tako šta uverili više puta, najdrastičnije sa Rio Tintom, i odavde uzvodnom, borskorečkom Slatinom.

No, tu stupa na snagu nedostatak javnosti, muljanjima to i ne treba, ali i mentalitetsko pitanje.

Ljudi su prodavali, jedan po jedan i krili, nije bilo zbora, okupljanja, javnog poziva, no tiho, mukte, ispod žita.

Pitam prijatelja, čestitog čoveka sa prvog spiska da li je neko dolazio da nudi otkup zemlje.

Kaže, odavno smo prodali. Pitam školskog druga sa istog popisa da li je i on prodao svoje parcele – kaže, rekli mi komšije da dolazo neki iz Beograda, al me nisu našli i niki nije posle dolazio.

Da li da mu verujem? Možda je i tako, a kako ovde stvari idu, možda imaju većinu za plavljenje, pa će mu otkup nuditi, kad ga poplave.

Važna napomena: propast Srbije se čita i iz toga što u te njive godinama niko ne odlazi, jer nema ni ko, a jedno vreme je i put (kojim će po projektu minihidroelektranci ići na posao) bio toliko zarastao da se nije ni moglo proći.

Teško je od jednog vremena bio prohodan i za omasovljene kradljivce drva!

I još za ovu subotu do sledećeg nastavka: po urbanističkom projektu parametri kao što je visina brane, zona elektrane i širina, dužina i dubina akomulacije bili su veći.

A po lokacijskim uslovima i dozvoli sve je smanjeno, skraćeno, poplićano i investitor je (nekome) garantovao da će se držati te skraćotine.

Možda zato da ne mora da obeštećuje one vlasnike sa šireg spiska.

Jer ionako, ako i to bude plavljeno, nema štete, već je otrov(a)no, a šta je problem da se razlog plavljenja, povećanja dužine, širine, dubine i otrov(a)nosti iz projekta proglase, kako se ovde uobičajilo – višom silom.