Svet, očito je, sve više misli na zlato, a zapušta ideju o dolasku Zlatnog neba. Zlatokradice postaju miljenice zla. Ako otmeš… ako opljačkaš – uspeo si! Čovek se raspolutio na dve polovine. Jedna strana ga budi da zadovolji strast ka uspehu, druga da opravda nemoral. Nema tu ravnoteže. Čovek se zaljuljao i misli da bi i sve oko sebe trebalo da uzdrma i tektonski poremeti. Čovek nije više vrtlar, nego mislilac nad temom „kako što više iskoristiti resurse“.
Nova istorija ne sastoji se samo od smrada raspada tela u ratovima, već i u duši. Nije zagađen vazduh, nije ni voda, ni zemlja… koliko ljudske vizije o bogatstvu. I mada je bogatstvo vrhunska iluzija, čovek je doživljava kao istinu. Svako gleda da ućari. Prevari. Dati do znanja drugom da može biti obmanjen snaga je plišanog pljačkarstva. Sve je legalno, a siromasi se množe. Vera u prevaru proizilazi iz ubeđenja većine, ali pripada samo odabranima. Svi ostali su u amaterskim pokušajima. Kvalitetna manjina se uplašila i pretvorila u otpor pojedinca. Jedino moguće rešenje je ne pristati na tok epohe. I prevareni su počeli da podržavaju zanos prevare.
Živimo u epohi u kojoj je i zlato od laži počelo da rđa.
Zavladali su pseudizmi!
Napisati pravu knjigu nije prevara jer te ona nagoni da još pišeš i da dubiš svoju naklonost prema tekstu. U zbirci pesama pod nazivom „Alhemija reči“ pesnikinja Zoe Bajford kaže da smo svi postali aveti i vrednosti okrenuli naglavačke. Njene pesme su slike hladnog reagovanja i toplog osećaja da ipak nešto možemo popraviti. Uostalom zar uz nas nisu metafizika, sreća i epistolarna toplina. Čovek nikad nije na gubitku kad spozna da je gubitak njegov pasoš. Tamo gde zalutamo, uglavnom je i naš identitet. Jer, jedino je izvesno – ljubav leči. Zato nije misaono, niti mislima jasno zašto je čovek izbegava i negira, od velikog zašto o mirisu ruže sada je aktuelnije „zašto“ smo odabrali put bez lepote i radosti. Pesnikinja Bajford, upravo, grebe po biću i traga za zlatom unutar čoveka. U njemu, to je sigurno, još postoje pozitivne deponije početosti, anamneza o izvorima i tački u kojoj smo jasnošću vedrili lik drugog. Zbog toga ona peva: Sreća leti gde god želi, verovanje neprestano podržava vode koje ponovo žele da budu čiste.
Pesnikinja Bajford luta po pustinjama i pronalazi paradoksalnu napuštenost. Sve je lako prepoznatljivo, tamo gde se ništa ne vidi. Jasnoću je oterala tama. Čovek je previše živeo u slobodi pa loše odlučuje. Sloboda ne trpi različito poimanje. A kad sloboda predugo traje, gora je od ropstva. Zato nam nisu potrebni zakoni niti zabrane, već kanoni. Kad imaš ljubav, imaš sve, kad nemaš ljubav, treba ti sve. Nema više alhemičara jer je svetom zavladala moć hemijske prepotentnosti. Iz sveta obmane ne rađaju se plodovi. Slom nailazi kad dugotrajući ritam bude prevaren od suprotnosti. Zato bi u jednom stihu mogli prepoznati rezimentnu misao obrednog rituala ove autorke: I dajem ti najteži zadatak/Verujem ti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
