A tek otkako je ono bibliotekarka „gospođa Nada“, iako joj to nije u opisu posla, oterala Vučića u ćošak, pošto je, iako „uvek drži svoju reč“, sa 35 godina docnje došao da vrati, valjda, Zmaj – Jovine „Đuliće“ – videlisti su naprosto eksplodirali od čitanja.

U moru kandidata, međutim, kao najozbiljniji kandidat za ovogodišnjeg dobitnika naprednjačke „Čitalačke značke“, izdvojila se, bez sumnje, bivša Labusova šefica kabineta, sudeći po ekspertskom stažu (dugogodišnja profesorka onog Mićinog trendseterskog juniversitija, zaboravih kako se, po najnovijem, zove), inače i dugogodišnja članica biblioteke.

Otkako je Kancelar, u februaru, najavio svoje raskancelarisanje „radi prelaska na višu dužnost“ i oslobađanje funkcije „prvog među jednakima“ u Nemanjinoj štrase – ova popečiteljka sa najmanje pet resora (za sada!), očito se bacila na moje omiljeno štivo, tiskano 1943. godine u državnoj štamparije Nedićeve Srbije. Elem, Vegecius i „Priručnik za kafanske stratege“!

A tamo, crno na belo, lepo piše ono što ova ministarka internista već primenjuje otkako se samokandidovala za novog premijera:

„Cilj bitke je pobeda. Šta je pobeda? Pobeda je kada je neprijatelj imao više gubitaka u fizičkim snagama ili kada je imao više gubitaka nego mi u moralnim snagama. Pobeda je, kad su ti gubici primorali neprijatelja da odustane od svoje namere i da se potčini (bar za izvesno vreme) našoj volji… „A, kada ste se već odlučili za bitku, budite napadač“, kaže maršal Bužo. U načelu treba biti napadač, jer je napad najbolji način da se postigne pobeda…“

Jednog, Njegove – Bože mi oprosti – odlazeće ekselencije, kurtalisala se još u fazi razmene manevarske vatre. Potkancelara Dačeka se, samo privremeno, okanila, ali je zato pojačala aktivnosti u neprijateljskoj pozadini, potpaljujući antienergetsku srpsko-rusku vatru po ovdašnjim nemačkim tabloidima i rafalnu paljbu po „onom tamo nekom Zlatiborcu“ koji je, viđi vraga, nasred svoje planine, osnovao Kancelariju za srpsko-rusku saradnju. Paralelno, nedostatak podrške iz formalno svoje videlističke partije, pokušava da nadomesti improvizovanim oročenim, dakle privremenim, savezništvom sa nekim rivalima koji su, poput nje, promoteri ćorave politike „EU nema alternativu“, te pojačanim izlivima ljubavi prema nekim zapadnim ambasadama, Trilateralnoj komisiji i članstvom u „Ist-vest bridž“.

No, pusti ove što se samokandiduju, koju li lektiru čita Kancelar u Odlasku? U trenutku kada mu njegov politički prijatelj iz Podgorice kome je presudno, (ne)mešanjem u „državni udar“, pomogao da Crnu Goru, Brda, Staru Hercegovinu, Boku, Malesiju i tome slično dovede do na prag NATO, zabranjuje isticanje srpske zastave u državi u kojoj najmanje trećinu građana čine Srbi; u trenutku kada mu „muti Merkel“ predlaže da se proširenje EU „na duži period, gurne na marginu, na dno liste nemačkih prioriteta“… Toliko o državničkom kapacitetu i međunarodnom renomeu našeg najnovijeg velikog vođe, pa je, shodno tome, o uticaju njegovih političkih trabanata iluzorno i trošiti reči.
Ako mene pita, ja mu predlažem vraćanje na stručne knjige starog oprobanog dr Jozefa Gebelsa.