„Jeste važno“, raspišite izbore i – pobedite!

Ovi izbori pokazali su da građani nisu u dovoljnoj meri bili svesni njihove važnosti – ražestio se predsednik Privremenog organa i prvi na listi „Za evropski Voždovac“ (izborna parola „Jeste važno“). Iako je, neporecivo, učio PR zanat kod Žike Pauka, mladi gospodin Arsenijević kao da je šegrtovao u bivšem bivšem režimu koji je, takođe, ozbiljno razmišljao o tome da „promeni narod“, samo da ne bi menjao sebe. Zato, dok u DS-u i definitivno ne nadgornjaju politprofiteri koji „neobaveštenog predsednika“ (svaka sličnost s već viđenim je namerna) mantraju da se bajke o evrointegracijama zaista mažu na hleb, pre nego što predsednik, kao Marija Antoaneta, ne priupita zašto narod ne jede kolače, ako već nema dovoljno kruha – iluzija mora da se preseče.

Za ovakvu odluku predsednik Republike ne bi smeo da konsultuje sve one koji bi se – a to su njegovih 15 i po koalicionih partnera, te Batić i Joja Damjanović, pride – protivu izbora založili i rukama i nogama. Ćutim da bi ovakvim efektom iznenađenja, osim ovih, sludeo i euforične naprednjake, uspavane narodnjake, „nepravda, pa to ti je“ radikale i više no konstruktivne eldepeovce.

Što da se lažemo, od samog početka bilo je jasno da vladajuća postizborna koalicija sklepana isključivo na višku straha od deevropeizacije, na jednoj, i rusijizacije, na drugoj strani, tj. od Koštunice i (Tominih) radikala, i manjku zdrave logike, iako je manipulisana javnost ubeđivana da je sve to iz razloga „viših evropskih interesa“ – ne može da izdrži četiri godine. To jest, može, jedino ako Demokratska stranka – nakon što je našim poreskim parama već preplatila tu koalicionu poligamiju – na oltar punog Vladinog mandata žrtvuje samu sebe. Svoj program, svoju ideju, svoju prošlost, svoju misiju i svoju viziju. Kadrovi me ne zanimaju, jer su ionako u politici potrošni materijal.

Predsednik Republike je izgubio kompas one majske noći, prošloga proleća, kada je, egzaltiran činjenicom da je njegova stranka postala druga po snazi u Srbiji, zapretio neprirodnim glasom „Neću dozvoliti da oni drugi formiraju vladu“. Izvlačeći odnekle argument da su mu, od Koštunice koji ga je 2003/2004. i progurao na tron stranke, pa Srbije, odjedanput bliži svi ostali koji su protiv Koštunice i koštunicizma. Teledirigovana nagađanja tipa hoćemo li u EU 2018. ili 2020. i hoće li nam „Fiat“ poroditi svoje šumadijsko čedo ove, one ili one tamo godine, garnirana spinovanim pitalicama „od nacionalnog interesa“ u formi „na koga li predsednik misli“ kad kritikuje mangupe u sopstvenim redovima – ne primaju se, pokazuju rezultati voždovačkih izbora, više ni u Ripnju, Zucama, Jajincima. U ona vremena, znalo se, ako ne znaš na koga Sloba misli kada se, kao uopšteno, ljutne, lepo kupiš „Dugu“ i sve ti se samo kaže u dnevničkim pribeleškama Mire Marković. Ali, Srbija više nema spisatelja s takvom vidovitošću.

Predsednik DS se u šiframa obratio svom glavnom odboru, ali kada je, na partijskom Predsedništvu, trebalo da otkrije lozinku i odaziv, predsednik Republike je, iz zdravstvenih razloga, tragajući za sopstvenim stranačkim identitetom, odleteo u Prag na kongres Partije evropskih socijalista. Zato se u Tadićevoj zagonetki niko ne prepoznaje, osim mudrog Vuka Jeremića koji sumnja da je on taj. To što sumnja, znači da – kao onomad kada se Goran Ješić samoosumnjičio nakon „egzekucije“ Gorana Kneževića – sasvim sigurno nije. Ja, recimo, razumem na koga, Tadić ne sme ni da pomisli – na jake u svojoj partiji, na 15 i po ostalih vladajućih stranaka partnera, na Batića, na Joju Damjanovića, na Čedu Jovanovića (za ne daj Bože), od kojih zavisi. Ko je preostao? Dijana Dragutinović, Slobodan Milosavljević, pa sam Mirko Cvetković, kralj bez kraljevine, za novog vojvođanskog Svetozara za manjinska prava, već se ne bih kladio, itd. i tome slično. Dakle, svi oni koji nemaju visoku stranačku funkciju u DS.

Dakle, predsedniku DS nije se uzdati do proleća. Jer, čak i eventualno daljnje zadržavanje Vojislava Šešelja u odelu sheveningenskog sužnja – uz halal zvaničnog Beograda koji ne sme ni da priupita zašto se to suđenje jednom njegovom državljaninu oteže u sedmu godinu – nije više nešto što bi aktuelnom režimu donelo aplauze na otvorenoj sceni u Srbiji. Sudim da ni hiljadu besplatnih, a realnih evra po glavi stanovnika, uskoro neće da pomogne. Ako danas budu raspisani izbori, za DS još ima šanse.