Čitam juče crticu u Blicu, pa ne mogu da verujem: devedesetogodišnja Beograđanka Ljubica Tatić 55.000 dinara, koje je nenadano dobila pošto joj je vraćen davno zaboravljeni dug, poklonila je narodnoj kuhinji. U ovoj našoj jedinoj, nesrećnoj, obezljuđenoj Srbiji gest veoma čudan, zar ne? Ako se zna da nema više nego dvadesetak hiljada mesečno penzije, ova baka velikog srca vaskrsla je među Srbima i ostalim građanima davno umoreno filozofsko pitanje – imati ili biti? I ponudila na njega svoj jako lep, ljudski odgovor.
Prebirući po pamćenju, pokušao sam da se setim svih onih koje poznajem, a koji su se nedvosmisleno, bar jednom u životu, na ovakav način opredelili za „biti“. Uz teško naprezanje vijuga, na kraju nisam uspeo da izbrojim više od nekoliko. Ali nikog ko se u ime „biti“ tako u cugu odrekao gotovo tri svoje mesečne penzije. Bravo, baka Ljubice!
Ne znam zašto sam se baš uz razmišljanje o divnoj Ljubici Tatić prisetio i jedne priče koju sam, ima petnaestak godina, čuo od (sve više se vidi) vrlo nam nedostajućeg starog, dobrog Ljube Tadića.
Sedeli glumci, pričao mi on, posle premijere nekog partizanskog spektakla sa drugom Titom. Atmosfera bila krajnje opuštena. Pričalo se, sviruckalo, pripevavalo, mezilo i pilo. U jednom trenutku tako dobrog druženja, neko od glumaca, predano odobrovoljen rekom viskija koja je te večeri tekla, postavio je drugu maršalu drugarsko pitanje: „Druže Tito, a kolika je tvoja plata?“. Svi su zanemeli. I maršal, koji se posle izvesnog meškoljenja, skrušenog izraza lica poluglasno obratio svom ađutantu: „Je li, majku ti božju, a kolika je moja plata?“. Zanemeo je, naravno, i ađutant – general. Maršal, kažu, nikad nije imao platni listić. Ali je bio. I te kako je bio.
Da sam ja nešto ceo narod (kao što, hvala bogu, nisam), da sam njegov glas (kao što, ne daj Bože, nisam), pri posmatranju ovih nepreglednih Dunava, Save, Drine i Velike Morave kandidata i pretendenata za najrazličitije državne, pokrajinske i lokalne funkcije, došla bi mi na um, priznajem, jedna đavolska misao.
Svakog od njih ponaosob priupitao bih dva pitanja. Pitao bih prvo – „je li, rođeni, imaš li ti platu (može i penziju)?“. Ako kaže „nemam“, rekao bih mu da najpre trči da je zaradi, pa tek da se onda bavi politikom. Ako kaže „imam“, pitao bih ga „a bi li se ti, brajko moj, za neku narodnu kuhinju odrekao tri svoje plate?“. Ako kaže „ne bih“, tad ga ne bih pustio ni na glasanje. Ako kaže „bih“, rekao bih mu „dela, rode, da vidimo!“. Eto tako.
PS. No, da ne budem prazno blebetalo, koje samo seiri nad tuđim prilikama i neprilikama, i u svom „slučaju“ imam određeni naum. Molim menadžment Danasa da, imajući u vidu moj dosadašnji učinak, moj honorar u moje (i svoje) ime uplati za neku narodnu kuhinju. Tako ćemo se, valjda, i ja i menadžment do svoje devedesete godine približiti dobroti baka Ljubice. I tako ćemo zaista biti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
