Princip i prijatelji

Koju godinu kasnije, kad je poslovično smireni lala Čanak na jednom od predizbornih mitinga DOS sa tribine na Trgu Republike srbijanski pomahnitalo urlao (misleći na Slobu): „Ovde ćemo ga obesiti, ovde ćemo ga obesiti!“, nekom je bio simpatičan, a nekom ne. To su bile ma’nite reči. Deo političkog folklora. Jedan u nizu iz opisa poslova onih koji su na vlasti i onih koji bi na nju, ZAM (zabava miliona) – jer svaki Srbin, priča se, ima ličnog neprijatelja u Srbiji koga bi, jelte, streljao, kad nastupi čapraz-divan. Oni koji su na vlasti i oni koji bi na nju sasvim sigurno u nekom ćošku svog malog mozga kalkulišu s takvom mogućnošću. A narodu je u opisu poslova da urla i navija. Tako se verovalo, bez obzira na stranice srpske istorije o kraju Karađorđa, kneza Mihaila, Aleksandra i Drage, kao i Franca i Sofije pod Principovim mecima u Sarajevu. Onda smo opomenuti nestankom Ivana Stambolića. Pa nam se dogodio 12. mart 2003. Bilo je i onih koji su slavili, ali, mislim da se ne varam, Srbija je tugovala…

Oni koji žele dobro Srbiji (ne odričem sebi prisustvo u tom tužnom skupu) verovali su tada da će krv koja je natopila sam ulaz u Vladu Srbije dati dovoljan nauk svima nama da se neslaganje sa nečijom politikom umesto oštrim okom, hladnim srcem i sigurnom rukom mogu gospodskije okončati Vukovom azbukom, glasačkim listićem i hemijskom olovkom. Tako i bi ovo desetak godina potom.

Izbegnut „topao“ doček u banjalučkom Boriku za državnu i crkvenu delegaciju Republike Srbije na proslavi Dana Republike Srpske i cela priča potom, gle čuda, vraća nas na početak. Među pretke. Malo smo se, je li, odmorili pa nam ne bi škodio neki „spektakl“ za ZAM. Ne daj bože, i hvala bogu što ne bi.

Međutim, u toj priči bez tužnog kraja naročito veseli „nastavak u sledećem broju“. Novogodišnja čestitka upućena Tadiću iz Montenegra slučajno je završila na Himalajima, ali je put do njega našla poruka pisca i savetnika predsednika tamošnje Skupštine, stanovitog Andreja Nikolaidisa da bi „aktiviranje eksploziva u prepunom Boriku bio civilizacijski iskorak“. I poruka i poručilac za našu priču krajnje nebitni, osim sa aspekta školskih primera kršenja međudržavnog protokola. Poruka, mada interesantna, tinejdžerski jakobinska, teško da će ostaviti dublji trag u istoriji samostalnosti susedne nam države. Poručilac em pisac (za prost svet, pardon, „zamlata“), em Grk, em državljanin Crne Gore. Da traži Srbija njegovo izručenje, ne ide. Ni posao sa Šarićima nismo svršili.

Usledio je još jedan nastavak, kao u seriji o Crnoj Guji. U odbranu mučenog pisca koji predsedniku i drugim zvaničnicima Srbije upućuje fatvu digla se kuka i motika srpskih pisaca, dramaturga, konceptualista… Čitav Forum pisaca, ma šta to bilo. Kivni ljudi što im se na brata po peru vodi hajka. Da se razumeti. Slobodni intelektualci su skoro svi lepršavi, slobodoumni, nadahnuti, nepomirljivi prema državi i pravu, ko da ih je sve redom Prudon pravio a Bakunjin uspavljivao pesmicama. No, Filip, Borka, Vladimir, Laslo, ili bilo ko drugi u ovoj i ovakvoj Srbiji moraju uvek imati neometano pravo na svoj stav, ma kakav on bio, pošto imaju dovoljno građanske hrabrosti da imenom stanu iza njega. I Nenad, naravno, sav u oklopu poslaničkog imuniteta.

Poslednji nastavak je, međutim, najzanimljiviji. „Prosvjedu“ za zaštitu lika i dela A. Nikolaidisa pridružio se direktor Narodne biblioteke Srbije, Sreten Ugričić, „pisac 9 knjiga“ i mnogobrojni delatnik drugih kulturnih delatnosti, visoki činovnik države. Za one koji u Srbiji ljube knjigu (a nema ih mnogo), među petoro najznačajnijih ljudi u zemlji (predsednik Skupštine, predsednik Republike, predsednik Vlade, predsednik Ustavnog suda, direktor Nacionalne biblioteke).

E, ako pamet svih drugih povodom slučaja „Borik“ i može nekako da se razume, pamet direktora Ugričića normalan čovek ne može razumeti. Jer, premda je pisac (lepršav slobodoumni karakter koji ne pristaje ni na kakvu vlast), direktor Sreten je za pola veka svog života mogao da nauči jednu jednostavnu logičku operaciju. Ako nema države Srbije – onda nema ni srpske nacionalne biblioteke čiji je on „gazda“. A odobravanje poziva na likvidaciju predsednika države (ma ko on bio) je odobravanje poziva na likvidaciju države. Od koje je upravo on, direktor Narodne biblioteke Srbije, nagrađen toplom sinekurom. Stoga je stajanje uz bok A. Nikolaidisu koje čini direktor Sreten jednako istresanju kible na sopstvenu glavu. Što direktoru Sretenu može da kaže bilo koji kolega – direktor nacionalne biblioteke neke države. Pod uslovom da sa njim takvim želi da se sretne.