Tunel

Onaj ko je čekao da nam Merkelova donese bombone, čokolade, krofn i štrudl, – ili je dete, ili je dobrano mlatnut mokrom čarapom po glavi, ili je hohštapler i oberprevarant koji bi da ućari nešto sitno, još neko vreme zamajavajući narod. Taj ko je čekao da gospođa Angela u palati „Tri frtalja Srbije“ okupi naše dostojnike, da iz svog džepa izvadi džepno izdanje „Bajki“ braće Grim i pročita im bajku o Srbiji i sedam patuljaka, da ih potom materinski brižno pomiluje i umiri pred predstojeće izbore (kad je najpotrebnije), treba malo da prione na vitamin B. Zdravlja radi.

Naučili smo, valjda, u prethodnih stotinu godina ko su Nemci. Da je kod njih sve matematički tačno, precizno i jasno. Kao „ajn“ i „ajn“ jesu „cvaj“. Da tu nema vrdanja, nema pogađanja, nema jeguljenja… Te bismo morali znati, na primer, da nemačka kancelarka ne poteže put po onolikoj vrućinčini tek tako, da bi prošetala cipele po balkanskoj prašini, već da obavi neki važan posao i da joj više ni na kraj pameti neće pasti da istim povodom obija noge po beogradskoj kaldrmi. Tako da je prema nama morala biti i surovo iskrena i oštra i poštena. Pa, ako nam se svidi – svidi, ako nam se ne svidi – nikom ništa. Berlin i inače nije u Srbiji.

I hajde sada, pošto je gospođa Merkel prema nama bila surovo iskrena i oštra i poštena, da i mi prema sebi budemo pošteni i iskreni. Ma, nije valjda da nismo znali da će nam potpuno leganje na rudu u vezi sa Kosovom (bez kojeg smo ostali ponajviše sa svoje nepametne glave i za koje su veliki i moćni odlučili da u ovom periodu istorije civilizacije treba da bude nezavisno) biti glavni uslov za primicanje Evropi. Ma, nije valjda da smo se nadali da će nam neko ko je odlučio da će Kosovo biti „nezavisno“ dozvoliti da mu trčimo po dvorištu, jogunasto drečeći „Kosovo je Srbija!“, iako to nikome do našoj uobrazilji ne izgleda tako. Ma, nije valjda da će neko ko kroji poredak i kroji ga prema sopstvenom nahođenju, potrebi i planu, dozvoliti da mu u tom poretku budemo pokazna vežba Pere kontraša koji kvari drugu decu i omladinu. Nije valjda da nismo svesni da posle svakog kafanskog džumbusa konobar donosi na naplatu ceh. Lep fiskalni račun nacionalnih zabluda, sa PDV-om. Nije valjda!

„Što na um, to na drum“ reči nemačke kancelarke, koje su, bez sumnje, lep primer „pancer-diplomatije“, ma koliko teško svarljive, treba da progutamo kao gorku pilulu koja se daje radi bolje probave kod svođenja računa nacionalnih špekulacija. Koji sami sa sobom moramo svesti, a već decenijama nikako da skupimo hrabrost da to učinimo.

I nemojmo da budemo slinave plačipičke, pa da koštuničinski mentalno masturbatorski kukamo kako je Svet nepravedan prema nama, kako se na nas primenjuju dvostruki aršini, kako smo mi nebeski narod, kako će Bog kazniti i kneževa kletva stići svakog ko nam dirne u kolevku i dušu (koju sami decenijama za lepe pare rasprodajemo). Imajmo dostojanstva i hrabrosti da ne kukamo kako nam je teško što moramo da se odreknemo „svete srpske zemlje“, koje smo se ihaj otkad (osim za predizborne potrebe) odrekli. Imamo još sasvim malo vremena da uzmemo papir i olovku i da lepo svedemo račun.

A ne može nam biti teško da sve lepo izračunamo. Valjda smo dovoljno pismeni da popišemo i aktivu i pasivu naših nacionalnih stremljenja. Da napišemo gde smo i gde bismo mogli otići ako se zadrto držimo trubadurne mantre „Kosovo je srce Srbije“, odnosno, šta dobijamo a šta gubimo ako prihvatimo davno utvrđeno pravilo da najjači određuju i menjaju pravila.

U tunelu naših nacionalnih očekivanja, sa čijom tamom smo se mazohistički saživeli, ova rahitična i anemična vlast, koju u životu održava jedino multipla-sklerotična opozicija, morala bi da bude zapisničar pri svođenju računa. Na čkiljavoj i treperavoj svetlosti lojanice usred tunela u kome jesmo ona mora da zbraja, oduzima, množi i deli. Tako će nekako možda i uspeti da pronađe put ka svetlu na kraju tunela, za koje svi znamo da postoji. Tako će možda i opravdati svoje trajanje.