Njihov (fudbalski) tim je najbolji, a pravog i ostalih „selektora“ – najgori. Uspeli, ili ne uspeli, na prvenstvu komentar je isti: „šta sam rekao“. Pa hvalospevi za selektora što je poslušao, ili „lajanje na zvezde“ što nije. Kod nas se, ovih dana, nešto slično dešava u vezi sa novcem od koncesije za Aerodrom „Nikola Tesla“ u Beogradu, koji je dat na upravljanje i korišćenje francuskoj kompaniji Vinči, na period od 25 godina. Nagradno pitanje glasi: Kako potrošiti pola milijarde evra koncesione naknade. U jednom se svi „selektori“ slažu. Nipošto za potrošnju, isključivo za kapitalne investicije, ili za vraćanje državnog duga. Pa i tu gotovo da nema dilema. Pošto vlast objavljuje da je za 11 meseci ostvaren budžetski suficit i smanjenje državnog duga, dok je realizovano samo oko 63,4 milijarde dinara kapitalnih rashoda, odnosno oko 65 odsto od planiranih. Kad se zna da je i plan ukupnih investicija daleko ispod nužnih potreba potrebno 25, a mi imamo samo 18 odsto BDP-a), i da je u narednih nekoliko uzastopnih godina nužan rast BDP-a bar od pet posto, a investicija 12 odsto na godišnjem nivou, mogući odgovor je samo jedan. Pola milijarde mora da se potroši strogo namenski i to za kapitalne investicije.

Ali sledi znatno teže pitanje. Gde usmeriti novac? U koridore, rekonstrukciju državnih i regionalnih puteva, rekonstrukciju pruga, energetiku, obnovljive izvore energije, poljoprivredu, ekologiju… Najgore bi bilo, da se po starim običajima, da svima po malo. Da se zadovolje svi ministri i partijski „odlikaši“. To nikako, sve pare u jedan prioritet. Poljoprivredu. Da se jednom proba, da se sa većom količinom novca pomogne „najvećoj šansi“. Koja je to već pola veka. Sa prozvodnjom i izvozom 20 puta manjim od Holandije, koja je po površini ista kao Vojvodina. Sugerišemo najozbljnijeg kandidata. Tako reći, apsolutnog pobednika – sistem navodnjavanja. Već smo, toplog i suvog avgusta prošle godine, kada su Srbiju zahvatile saharske vrućine, u kolumni „Navodnjavanje u fioci“, konstatovali da je još pre šest godina, tadašnje resorno ministarstvo počelo sa realizacijom projekta „Milion i sto hiljada hektara pod sistemima za navodnjavanje u narednih 5 godina“. U prvoj polovini 2012. godine završen je veliki deo projektne dokumentacije i počela izrada elaborata za revitalizaciju već postojeće kanalske mreže na više od 130.000 hektara. U narednih pet godina, najkasnije do sredine Leta Sedamnaestog, planirano je navodnjavanje 1,1 milion hektara. U tadašnjem projektu navodnjavanja, koji je bio „težak“ tri milijarde evra, izneti su i očekivani efekti. Kod kukuruza više nego duplirana proizvodnja, jagoda i maline tri do četiri puta više, paradajza četiri do pet puta, krompira i šećerne repe više od 50 odsto. Sve u svemu, da smo realizovali projekat „Voda do svake njive“ tj. navodnjavanje 1,1 milion hektara obradivih površina, rekordni agrarni izvoz u 2016. godini, od oko tri milijarde evra, kao i rekordno učešće u BDP-u od gotovo 13 odsto, povećalo bi se za najmanje 50 odsto. Vrednost proizvodnje bi, umesto sadašnjih 4,5, bila najmanje 6,5 milijardi, a vrednost izvoza 4,5 milijarde. U tom slučaju rast BDP-a od najmanje pet odsto, ne bi bio samo pusta želja.

Ako se zna da se u svetu, od 1,5 milijardi hektara obradivog zemljišta, navodnjava 250 miliona hektara, ili 17 odsto (u Grčkoj čak 37,6 odsto, a u Holandiji 29 odsto), podatak da je u Srbiji samo 4,5 odsto površina pokriveno sistemima za navodnjavanje – sve govori. Zašto su se onda planovi, projekti, elaborati i mape ovog „najvećeg srpskog projekta“, izgubili u nekim fiokama, niko pouzdano ne zna. Prođoše ovolike godine i agrarni budžeti. Da bi tek poslednjih vrelih julskih dana Leta Sedamnaestog, kada smo već trebali da imamo vodu do svake njive, resorni ministar obećao da će u narednih nekoliko meseci početi realizacija 11 sistema za navodnjavanje, ukupne vrednosti od oko 30 miliona evra, i da će se navodnjavati 25.000 do 30.000 hektara obradivih površina. Hvala Bogu! Bolje ikad, nego nikad. Sad ministar poljoprivrede ima istorijsku šansu. Da se izbori sa konkurentima (drugim ministrima i partijskim „odlikašima“) i da dokaže da se novac od koncesije mora usmeriti u izgradnju sistema za navodnjavanje – tri četvrtine za velike kapitalne sisteme, jedna za lokalne samouprave. Pritom bi trebalo kopirati primer Pocerine gde je po modelu „pola Grad Šabac, pola seljaci“, skupljeno 1,5 miliona evra i napravljeno 500 bunara za zalivanje 1.200 hektaraa. Ostalo je 20 miliona evra profita, malo za kuću, malo za crne audije. Ekonomska teorija i praksa kažu: Kad neko proda „porodično srebro“ novac ulaže tamo gde može najviše da zaradi. Toliko od nas – kao „selektora“.

Autor je ekonomski analitičar