QUO VADIS, BG H2O

Nama je međutim, sve jasno i prosto. Što smo i dokazali u našoj poslednjoj kolumni. Firma iz UAE je mali investitor, a veliki developer. Daje 4 posto para i 100 posto ideja, maketa i slika. I za to dobija 68 posto prava upravljanja i ostvarenog neto profita. Dok država za gradsko građevinsko zemljište vredno skoro milijardu ili 30 posto od vrednosti projekta, dobija 32 posto vlasničkih i upravljačkih prava. U redu je da strateški partner ne da pare, i da se projekat finansira tako što će zajednička firma unapred prodavati stanove i poslovni prostor. Pa će se od tako skupljenih para tek graditi. Prodavati, graditi, prodavati, graditi… i sve tako do kraja. Najviše do trideset godina. Naravno, može i kraće. Sa parama bi moglo i za najviše 5 godina. Da ih je partner uneo. Samo bi tada bio investitor a ne developer.

Elem, ako je moguća i ova „krnja“ varijanta sa developerom, a ne investitorom, najmanje dve ključne stvari su „nemoguće“. Ne može lex specialis i davanje zemljišta bez naknade (priče o zakupu na 99 godina, gde se ne menja vlasništvo, su više za „malog Pericu“, pa ih ne treba ozbiljno tretirati), bez javnog tendera. Za 150 miliona, iako projekat košta 3 i po milijarde. Možda bi se sa boljom ponudom(više para) pojavili čak i naši biznismeni. U zemlji i dijaspori.

Drugo, procenat vlasničkih i upravljačkih prava bi morao biti fifti, fifti. Maksimalno 51 prema 49 posto za Arape. Jer je logično da će bolje upravljati od države. Kako izračunaše 68 prema 32, to ni Bog ne zna. Niti ko pominje. Čak ni „žuti“ Balša. Iako deluje da je sve „izučio“. Što on više po ciframa, onaj, isto tako mlaćani „naprednjak“, po „epitetima“. Vi niste ništa napravili, pa ste i to srušili i pokrali. O BG H20 i ugovoru, ni reč. I ko bi se usudio da uzima u usta tu svetinju koja zapošljava 20 hiljada ljudi i donosi pare državi. Bolje reći donosiće, zacementira premijer. Daće Bog, samo zašto ne pola – pola.

Istina, možda će „komšije i prijatelji“ developera (to je u ekonomskoj teoriji i praksi, onaj koji prodaje ideju i biznis, a ne ulaže svoje pare u finansiranje projekta) sve pokupovati unapred i zaista napraviti novi Dubai u Beogradu. Da bi developer „opravdao“ onih nerealnih 68 posto. Kako onda Pink odavno nije objavio spisak i slike novih „beograđana“. Možda nekog i u Farmu doveo? Naše lepotice i arapski šeici. Šećerna vodica. Sa sve doktorom profesorom Šešeljem. U Farmi specijalno zaduženog za kuma predsednika. Malo Kurir, malo kum. Tomo, izgore vam kesa.

Sad malo ozbiljnije. Ako investitor sa 68 posto vlasništva i prava na dobit od „posla stoleća“ ne daje pare, zašto makar nije doveo svoju banku i obavezao se na projektno finansiranje, sa kolateralom na stanovima i poslovnom prostoru koji se gradi. Pa bi se gradilo odjednom na više frontova, i ne bi se moralo prodavati unapred. (Kao kad ratari pšenicu prodaju u „zeleno“, ili malinari budući rod za đubrivo i za „kuću“, i sami znajući da će dosta manje dobiti nego kad se pšenica požnje i malina obere, ali „nužda zakon menja“). Tako i ovde. Da ima para, sopstvenih ili bankarskih, ne bi gradonačelnik prodavao stanove sa slika, po neminovno manjoj ceni. Od one da su se „rezidencijalne kule“ i ine građevine završile i sinule na suncu Savamale.