Bitlsi i Slatki greh

Šušteće međufrekvencije mogu, izgleda, da uspavaju i sve one romantičare i idealiste koji veruju da revolucija teče svojim tokom, i da nema tih aviona i kamiona za koje će neko prodati svoju biografiju simbola „andergraund“ medija nekakvom „mejnstrim“ produktu sumnjive prošlosti od javnog značaja. Ovlašan pogled samo na spisak dobitnika novinarske nagrade BK Fondacije odavno je raspršio iluzije da su principi jači od evra, skoro ko dinar. Niti je iko „onomad“ računao da mogu postojati paralelne veze ružičaste TV i ikona „druge Srbije“, Jelene Karleuše i subotnjeg popodneva na „devedeset dvojci“, te sličnih oksimorona. Ali to više nije novost. Medijska scena Srbije, prilično je jasno, nema više omeđenu liniju gde su na jednoj strani Bitlsi, a na drugoj Slatki Greh sa sve Fahretom Jahić. U pitanju su ništavne nijanse – B92 tavori bez „Velikog brata“, program Pinka tokom celog dana liči na direktan prenos snimaka „sekjuriti“ kamere lokalnog poljoprivrednog gazdinstva, nacija na Foksu svakodnevno intimno preživljava dramatičan izbor za levu nogu ili desnu ruku Seke Aleksić. Što navodi na mogućnost da će u nekom novom rijaliti šou programu cela Srbija birati novu Sekinu čivavu. U takvoj atmosferi – nije, dakle, bitno koje je boje mačka, važno je da lovi miševe. U takvoj atmosferi, dakle, nije bitno ni čija je čivava, važno je da je Sekina.

Najbolji naslov u ovdašnjoj štampi, poslednjih nekoliko godina, mora se priznati, izašao je na naslovnici uglednog tabloida: „Seki riknula čivava“. Pravoslavno rečeno: Seki se upokojio kućni ljubimac. Da ne čuje „Orka“. Srbija je, moguće, malčice „riknula“ zbog Seke, otrcane skraćenice za svetsku ekonomsku krizu, pa je više ne tangira ništa što nema poetiku „kursadžijskog“ vica iz antologije o Muji, Hasi, plavušama i policajcima. I zašto uopšte glumiti da ne pratiš „Farmu“, kad samo tamo možeš čuti dijalog kakav ne bi smislio ni Dule Kovačević u naponu nadahnuća. Jedan od učesnika je, naime, opisivao gaf kolege iz prethodnog rijalitija u kome je učestvovao, navodeći da taj veselnik nije znao koliko su Bitlsi imali članova. Na to se umešala prisutna „Zvezda Granda“ sa logičnim opravdanjem: „Pa, dobro, nije tako strašno. Ni ja ne bih znala koliko je članova imao Slatki greh“. Čime je ostatak gledališta dobio edukativno opravdanje za svoje moguće uverenje da su Bitlsi imali 19 članova i da se njihov vokalni solista Mik Džeger upokojio Gospodu prilikom atentata na Kenedija.

Generalni direktor Javnog servisa opisao je promene na RTV sceni Srbije kao „dramatične“. Izgleda da je u pravu – atmosfera unutar „devedeset dvojke“, naslućuje se, slična je onoj u američkoj ambasadi u Sajgonu pred evakuaciju. Vreme kada se smatralo da „devedeset dvojku“ može uzdrmati jedino voda u koaksijalnom kablu, davno je isteklo – od vode i vatre gore je jedino tržište u procesu interakcije umetnik-galerija-klijent. A srpska klijentela je poprilično nezahvalna, neprincipijelna, obilato sklona najnižim strastima, te ne čudi da je rejting Seke Aleksić, lutke sa naslovnih strana, frapantno iznad rejtinga Brankice insajderke, nesvojevoljne lutke sa fudbalskih tribina.

Dilema – ostati Veran ili veran – ili reći „dobro jutro“ sa frekvencije koju iz principa ne slušaš već dvadeset godina – više ne postoji. Zato je, možda, za razliku od onih koji su „Dizanje“ u formi „Buđenja“ doživeli emotivno skoro ko ulazak Nemaca u Radio Beograd „četres prve“, mnogo više drugih koji sve to poimaju kao dodatni motiv da redovno izmiruju TV pretplatu. Jer sada bar imaju zašta. Takvo „urbanizovanje“ populističkih stvarčica, u neku ruku, jeste i pobeda ideje koju je B92 promovisao kada to niko nije hteo ni smeo. Druga je priča na čijim se leđima sve to slomilo i zašto je monotoni izveštaj o vodostaju, na koji ćete možda natrčati frekventno nerazbuđeni, simbolični završetak čudnovate poplave na srpskoj „reci bez povratka“.