Karićevi „nobelovci“

Prvi srpski ekonomski patriota sedi negde u Romingu, dalekoj egzotičnoj destinaciji, i razmišlja o rečima predsednika Tadića da se kapital mora polako vraćati u zemlju. Bogoljubu to nije problem – njegova muka je kako svoj najveći kapital – samog sebe – vratiti u Srbiju. Pod uslovom da ga na aerodromu ne dočeka počasni vod Žandarmerije.

Da je kojim slučajem izmislio dinamit, Bogoljub Karić bi danas bio Alfred Nobel. Karić je, međutim, otišao u privatnike, želeći da po svaku cenu postane Alfred „Nobles“. Biti privatnik u Srbiji, ispostaviće se, može biti nobl titula samo dok te ne „uhvate“. Te su godine marljivog učenja da se led ne stavlja u francuski konjak a nokat na malom prstu mora povremeno da se tretira makazama i turpijom, u njegovom slučaju uludo izgubljene.

Vremena kad je bio vlasnik pola Srbije odavno su prošla – prodao je (ili su mu prodali) sve što bi moglo da se zapleni i pošalje kao pomoć Trgovištu – čak i Živadina Lekića, pošteno plaćenog poslanika Srpske radikalne stranke. Ovih dana, pak, na sceni Narodnog pozorišta, gde je uobičajeno videti duh Hamletovog oca, pojavio se i duh Bogoljuba Karića, koji je izgleda konačno ostao društveno bitan jedino kao Nobel, nikako kao „Nobles“.

Trinaesti put podeljene su nagrade Fondacije BK, čija je bar novinarska kategorija, posle 5. oktobra, bila razlog za provlačenje laureata kroz „toplog zeca“, nešto kao da si dobio „Zlatnu malinu“ za najgoru glavnu ulogu prethodne godine. Nagrada BK fondacije za novinarstvo, naime, retka je svetska nagrada zbog koje ti samo bližnji čestitaju, a ostali te gađaju pokvarenim jajima i trulim paradajzom. I po tome se ona donekle razlikovala od Nobelove – nijednom „nobelovcu“ tokom svečanosti u Stokholmu nije uz ček i plaketu uručen i dinamit, autentični i vrlo praktični izum utemeljivača laskavog priznanja. Niti je bilo „nobelovaca“ koji su najpre tražili da im Nobelova zadužbina dostavi revizorski izveštaj svog poslovanja za prethodnih 100 godina, posebno prihode pod stavkom: tantijeme od dinamita. Ali, zato su svi Karićevi „nobelovci“ uz svotu i diplomu dobijali veću količinu braće i sestara. Jer su ih od tada smatrali dopisnim članom familije Karić. A ovde nimalo nije prijatno biti Karić još od onog eksjugoslovenskog vica-pitalice koji je počinjao sa: Ako Milena Dravić puši „dravu“… Sa daljnjim osvrtom na Anu Karić.

Nagradu Fondacije BK za novinarstvo iz tih razloga su u međuvremenu svi krenuli masovno da odbijaju.

– Nema šanse. Fuj. Bljak. Povrać… Ne prodajem se ja za pare – časno su je uz gađenje odbili svi oni koji za nju nikada nisu ni bili predloženi.

Karić je BK nagradu za novinarstvo i smislio kao vid „nepristojne ponude“. Teško se odbija uz prosečnu novinarsku platu. Njen smisao i jeste bio pokušaj da se od društvenih priznanja napravi „Keš taksi“. Ukoliko znate tačan odgovor na pitanje „da li bi je primili“ – dobićete je. I ček pride. Bila je to prava nagrada – teže se prima ali više „vredi“ od uramljene zlatnim slovima ispisane plakete koju ćete celog života prebacivati iz špajza na terasu pa u podrum, i obratno, na kraju ni ne znajući gde vam se to priznanje nalazi, osim u biografiji. Karićeva je bila nešto opipljivo i zato se nije odbijala, mada se slučajno zaboravljala tokom pisanja „si-vija“.

Spisak njenih dobitnika, mada je to u početku delovalo nemoguće, ipak je postao impresivan – od Bojane Lekić, preko Miloša Vasića, Dragana Bujoševića do Zaharija Trnavčevića – pa se vremenom moglo govoriti o njoj i kao o ozbiljnom merilu vrednosti. Dok je ove godine sasvim neočekivano (ako je neko uopšte i očekivao), nije „osvojio“ nekakav Francuz iz plejade onih koji su devedesetih „širili istinu o Srbiji po svetu“.

Otkako mobilni pretplatnik B. Karić već pet godina nije dostupan, mora da nešto slično kaže automatska telefonska sekretarica Telenora, kompanije nastale ukrštanjem nadolazećeg norveškog kapitala i srpskog smisla za privatno preduzetništvo u bekstvu, razumljiva je briga Fondacije BK za laureate van srpskog govornog i mobilnog područja, takoreći iz „Rominga“. Mada je baš sada bio pravi momenat da nagrađeni novinar izađe za govornicu i ponosno kaže: „Srećan sam i čast mi je“. I posle se veseo vrati u svoju redakciju čiji vlasnik nije Bogoljub Karić. Ali je skoro isti ko on. Jedino što nije u bekstvu.