Kučići u liftu

Angažovanje majmuna za državnu službu u Srbiji je sasvim nepotrebno. Iz više razloga. Velja Ilić je, recimo, u sredu otišao dobrovoljno da se alkotestira, a da nije sreo policajce sa uniformisanim majmunom na krovu. Učinio je to u dve nezavisne medicinske institucije, i oba nalaza imala su identičan rezultat – 00,00. Sa toržestvenim izrazom lica, ponosan kao da takav izvanredan rezultat nije postigao još od kada je išao da se testira u Mensu, Velja je dugo pozirao pred skupštinskim izveštačima držeći u rukama dokazni materijal.

Učinio je to u pozi kao da predstavlja svoj novi roman u užem izboru za Ninovu nagradu pod naslovom „Učinite vašeg konja otpornim na bombe“, „Prikrivene misli jednog lovca na gliste“ ili „Promenljivi svet upale bešike“, a oni koji su isključili ton na televizoru mislili su da mu je upravo stiglo pismo kojim se potvrđuje njegovo zvanje počasnog člana Ruske akademije znanosti i umetnosti. Ali ne – Velja je pokazao da sreću čine male stvari.

– Evo, vidite, nisam bio pijan juče u Skupštini – objasnio je Velja pomalo mamurno, otvorivši pri tom Pandorinu kutiju srpskog parlamentarizma – ako ovako izgledaju kad „imaju’’ 00,00 promila alkohola u krvi, kako li tek izgledaju poslanici ovdašnjeg parlamenta kada nekim slučajem, na primer, popiju čašicu-dve pre hvatanja u koštac sa važnim državnim pitanjima. Konverzacija u tim trenucima, koje zbog direktnog prenosa Lige šampiona ne može da nam predoči Javni servis, mora da je živahna kao debata navijača Mančestera i Bajerna u minhenskoj pivnici posle šeste ture.

Rasprava o decentralizaciji i regionalizaciji pretvorila se za tili čas u raspravu o dealkoholizaciji javnog života, dok se jedino ministar Mlađan Dinkić bavio ozbiljnim državnim stvarima – uvođenjem poreza na kućne ljubimce – pse, mačke, iguane, pitone, zlatne ribice i bubašvabe. Pa je tim povodom Jorgovanku Tabaković nazvao džukelom. Tomu Nikolića to je toliko pogodilo da se ponašao kao da je postao predsednik „Orke’’. Te mu je uzvratio kao da je i dalje zamenik predsednika Srpske radikalne stranke. A ne lider partije čiji su članovi toliko deradikalizovani da su prošli skraćeni kurs brojanja do deset u izuzetno dramatičnim i stresnim situacijama, kada mali radikal koji čuči u svakom od njih pokušava da iskoči napolje. Posle se Toma vadio da je to učinio onako „a parte’’, za sebe, jer je zaboravio da isključi mikrofon.

Ne isključiti mikrofon u sofisticiranom ambijentu Skupštine Srbije ravno je mogućnosti da odete na letovanje i zaboravite da isključite ringlu, jer tu malu nesmotrenost posle vidi cela zemlja u udarnim vestima. Pa se Toma izvinio što je samom sebi vređao Mlađana Dinkića, iako bi logičnije bilo da je doneo nalaz od električara da je mikrofon pokvaren. Ili da donese nalaz psihijatra kako je psujući Mlađana Dinkića samo za sebe, u stvari, samom sebi naneo duševnu bol. I da odmah posle Velje sa dokaznom papirologijom stane pred skupštinske izveštače.

Mlađan Dinkić, opet, mogao je da pred skupštinske izveštače stane sa izveštajem kinološkog društva iz Melenaca u kome bi objasnio da je on u stvari Jorgovanki Tabaković želeo ‘’komplementirati’’ (što bi rekla Ismeta Krvavac u „Operaciji Trijumf’’: „Želim vam komplementirati na vašoj kreaciji’’).

– Pas (Canis lupus familiaris) je pitomi sisar, mesožder, u rodu sa lisicom i vukom – mogao je Dinkić da poentira, i lagano nastavi: „Često se kaže da je pas čovekov najbolji prijatelj. Psi, kao i ljudi, jesu visoko društvena bića i ova sličnost ih je vremenom zbližila. Lojalnost i posvećenost koju psi demonstriraju kao deo njihovog prirodnog instinkta unutar čopora, približno odražava ljudsku ideju o ljubavi, zbog čega ih mnogi vlasnici smatraju kao punopravne članove porodice. Recimo Toma. Isto tako, psi izgleda da vide svoje vlasnike kao članove svog čopora, praveći samo nekoliko (a možda i ne praveći) razlike između svojih vlasnika i drugih pasa. Kao Jorgovanka – mogao je da objasni Dinkić i iz cele te situacije izađe kao pobednik.

On je, međutim, izabrao put kojim se ređe ide. Priznao je da je Jorgovanku nazvao psom, ali nikako džukelom. ‘’Mislio sam na pekinezera, čivavu Seke Aleksić, dobermana, roze psića Zorice Brunclik, nikako na neugledne mešance kada sam joj rekao da laže ko pas’’- rekao je ministar. Srećan ko kuče u liftu.

A tu blizu, u Lisoviću kod Barajeva, Zorica Brunclik, rehabilitovani član Jugoslovenske levice, držala je u naručju svog kućnog ljubimca, kuče, ofarbanog u boju svoje duge kose. Pas je, naime, roze. Što je izazvalo, kako pišu tabloidi, neverovatnu pobunu u društvima za zaštitu životinja, koja, prateći „Farmu’’, rijaliti šou rekordne gledanosti, nemaju vremena da se osvrnu na tekuće pseće probleme u najvišem zakonodavnom organu sačinjenom od 250 osoba, od kojih samo jedna ima crno na belo da je u potpunosti trezna. Iako je baš ta osoba najsumnjivija.

– Kad ja dođem na vlast, neće više biti lakiranja noktiju do pola tri – obećavao je predsednički kandidat Nikola Šećeroski u predizbornoj kampanji pre 20 godina, s pozajmljenim komšiničinim naočarima na nosu, u studiju TV Beograd kojim je dominirao raskošni cvetni aranžaman posred stola. Razjeđen činjenicom da je zatekao neku državnu službenicu kako u radno vreme plete („dođem ja kod nje, a ona pleeeteeee, molim vas lepo’’), Šećerovski Nikola, ali bez V, kako je ispravljao voditelja, objavio je rat svemu dolazećem. Međutim, nije došao na vlast, ostao je u svojoj plastičarskoj radnji u Kaluđerici, koju je neki lenji birokrata uveo u registar kao četkarsko-metlarsku („ja sam plastičar, nemam veze sa četkama i metlama’’- vikao je uzbuđeno), i Srbija je danas tu gde jeste. A da je došao na vlast, sve bi bilo isto. Samo bismo imali razlog za vađenje, govorili bismo: „Ipak je to Šećeroski’’. Ovako, ne znamo ni sami šta da kažemo.

Jedino da institucionalizujemo pojedine vrste kao tajlandska policija. Radi relaksiranja atmosfere u društvu.