Ležite tako na plaži u Bodrumu, Republika Turska, pre tri godine, mislite da vam letovanje ne može pokvariti ni pojava Gorana Hadžića lično, kada na tri ležaljke dalje ugledate poznatu novinarku, autorku knjige o Ratku Mladiću. I ona se sunča, reklo bi se da se ponaša kao da joj letovanje ne može pokvariti ni pojava Nataše Kandić, lično. Interne porodične konsultacije traju – da li da napustimo hotel, demonstrativno, i Turcima objasnimo tu njima verovatno ne baš lako pojmljivu situaciju: Gospodo Turci, gost vašeg hotela je lična biografkinja čoveka koji je tvrdio, krajem 20. veka, da ratuje upravo protiv vas, to jest Turaka!
– Mister Petrović – već zamišljate začešljanog, crnomanjastog menadžera hotela u beloj košulji, sa tankim dioptrijskim staklima – „prema našoj evidenciji Republika Turska u poslednjih 20 godina nije ratovala ni sa jednom osobom imena Ratko Mladić“.
– Ne, niste ukapirali, mister menadžer. Nije on ratovao protiv Republike Turske, već protiv Turaka. Tako je govorio: Došlo je vreme da se obračunamo s Turcima na ovim prostorima… Ja sluš‘o, svojim ušima.
– Baš s Turcima?! – zapanjen bi, verovatno, bio menadžer turskog hotela, čovek utreniran da sa smeškom prima žalbe i primedbe raznih ludaka – od onih kojima je tvrd krevet, preko onih kojima su slane maslinke, do onih kojima se ne sviđa pogled s terase. I smeškao bi se još više, verovatno, jer u dosadašnjoj karijeri nije imao sličnu žalbu.
– I koliko Turaka je stradalo? – pitao bi menadžer.
– Tu i jeste mala apsurdnost situacije – nije stradao nijedan Turčin, ali je stradalo mnogo ljudi za koje je taj smatrao da su Turci. Njega, mister menadžer, naime, traži ceo svet zbog ratnih zločina i genocida. A ova biografkinja sa plaže sve to smatra jednim sporadičnim incidentom u samoodbrani.
E sad, tu bi sigurno nastao još veći problem, primećen još na aerodromu u Bodrumu. Svi izlazi sa tog aerodroma izlepljeni su plakatima na kojima su nepregledne gomile ljudskih lobanja. Na plakatima piše: „Ovo je jermenski falsifikat!“ Turci, naime, i dan-danas dokazuju (ili, bolje reći, ne žele da priznaju) da pre skoro 100 godina nisu počinili genocid nad Jermenima. I tvrde da je broj od milion i po pobijenih Jermena daleko manji. Na snazi je krivični zakon po kome se priznavanje genocida nad Jermenima tretira kao uvreda za Tursku. Taj zakon je „okusio“ i veliki pisac Orhan Pamuk. Ali nijedan turski političar još nije spreman da prihvati kolektivnu odgovornost ili se izvini Jermenima i tako izvrši političko samoubistvo priznajući genocid i sve one strahote od pre čitavih 100 godina.
Tada, praktično, shvatite, da je Srbija u suočavanju sa ratnim zločinima od pre samo petnaestak godina odmakla veoma, veoma daleko. I da bi u Turskoj, verovatno, ona lična biografkinja Ratka Mladića sa ležaljke bodrumskog hotela „Lighthouse“, koja nam, uzgred budi rečeno, nije pokvarila letovanje, jerbo smo je 12 dana uspešno „neprimećivali“, mogla da se pojavi u udarnom terminu, na primer, turske „devedeset dvojke“ i s digitronom počne da obračunava žrtve i preživele. I ne bi tu bilo nikakvog skandala, niti kolektivnog padanja u nesvest. Pitanje za nju, u ovom slučaju, bilo bi, možda, jedino: Šta ćete vi, gospođo, na letovanju u Turskoj, imajući u vidu smisao za slobodno etiketiranje nacija vašeg omiljenog junaka?
Srbija je, naime, razapeta, između nekoliko potpuno suprotstavljenih grupacija (polu)profesionalnih tumača naše bliske prošlosti, koji, kada nisu u svom fahu ostrašćeni do paroksizma, onda beskrajno preteruju. Jedni misle da su ratni zločini počinjeni u naše ime (mada je nejasno, kako nešto neko može činiti u vaše ime, a da vas lično ne pita za dozvolu) jedino čime se treba baviti u radno i slobodno vreme barem u narednih sto godina. Oni drugi su, sitina, daleko opasniji. Oni smatraju da je sva ta klanica nastala jerbo je neko „samo branio srpski narod“, i nemaju ništa protiv reprize. I ma koliko se trudili, u srpskoj istoriji ne mogu da nađu takvog „div junaka“, kakav je bio Ratko Mladić. Iako je on na slavne srpske vojskovođe ličio jedino po kapi.
Pitanje je – kakvu poentu ćete dobiti kada po dva primerka ovih grupa ugurate u studio u pustite ih da se preko leševa prepiru pred auditorijumom, koji ionako neće da se zamara zapletom komplikovanijim od onog u turskoj (opet!) seriji, ili dramatičnim sukobom glavnih junaka omiljenog rijalitija. Još je apsurdnije optužiti „devedeset dvojku“ za propagiranje ratnih zločina, jer da nije nje, i dalje bismo mislili da je, recimo, Mladić „samo branio srpski narod“ po smernicama vojvode Mišića. Možda je, ipak, došlo vreme da se počnemo baviti malo i nečim drugim. Ima i lepših stvari. Letovanje, recimo. Turska je odlična. Ako ste već tamo, ne zagledajte okolinu po plaži, ko zna koga ćete da ugledate. I ne pominjite genocid!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
