Kada se onomad Arkanova Stranka srpskog jedinstva takmičila na Vimbldonu, mada očevici tvrde da su to ipak bili samo srpski parlamentarni izbori, neko im je smislio slogan: „Mi držimo reč“. Takvim plakatom bila je isplakatirana cela Srbija, dok se u Beogradu, jedne noći, neki entuzijasta s petljom nije dosetio i umesto onog reč, na plakatima dopisao: „Mi držimo reket“. Od tog doba je svaki kriminalac sa smislom za reket bio popularniji od svakog tenisera sa smislom za reket, i najveći uspeh Novaka Đokovića je, svakako, što je taj sistem vrednosti promenio. Uticaj države Srbije u tom njegovom svojeručnom uspehu, ako se meri u procentima, iznosi, otprilike, 0,0 odsto, što nije malo, imajući u vidu da, recimo, od države Srbije mnogi ovdašnji Srbi nisu dobili ama baš ništa.
Od države Srbije Novak je dobio samo etničku pripadnost, što i nije neki bog zna kakav dar – to je, naime, godinama deljeno i šakom i kapom svakom ko se tu zadesio namerno ili slučajno – pa otud ostaje jedna biblijska dilema – kako je posle Đokovićeve fantastične pobede na Vimbldonu tenis u Srbiji odjedanput postao kolektivni sport.
Novak, naime, tamo nije igrao u dublu, nije igrao ni u četvercu s kormilarom, ali gledajući ko se sve ovde poslednjih dana ponaša kao da je lično trijumfovao na Vimbldonu, čini se da je ovo pobeda celog kolektiva u Novakovom singlu.
Predsednik Tadić je, recimo, jedno vreme važio za osvedočenog baksuza našeg sporta i fizičkog vaspitanja u celini – na kojoj god utakmici bi se pojavio, Srbija je gubila. Zato je on ovaj vimbldonski uspeh shvatio veoma lično – ne samo da je svojim prisustvom i ulogom centahalfa tokom teniskog finala u singlu dokazao da nije više maler, nego je izgovorio rečenicu koja svakako spada u nove priloge za antologiju kineskih mudrosti sportskih komentatora, rekavši: „Ovo je verovatno najveći uspeh našeg sporta ikada“. Čime smo otkrili da je Vimbldon sportska manifestacija važnija od Olimpijade, svetskih prvenstava u vaterpolu, košarci i odbojci, da je Vimbldon apsolutno potisnuo i Nobelovu nagradu za književnost, fiziku i mir, da su svi koji se bave, recimo, plivanjem u singlu kompletni idioti, da su svi koji se bave streljaštvom u singlu najveći kreteni, da su svi koji igraju košarku u kolektivu ljudi koji samo gube vreme, da su odbojkaši dokone „pederčine“, te da su vaterpolisti nekakvi manijaci koji se po ceo dan brčkaju u bazenu i ništa ne rade na promociji srpskog naroda u globalu.
Među ljudima koji su nas ove godine dostojno predstavljali na Vimbldonu je i Vuk Jeremić, zvani Serena Vilijams. Ali ne zato što voli serenade. On je bio najveseliji od svih, radovao se kao da je i on lično učestvovao u Noletovom trijumfu tako što je Nadalu, četiri sata uoči finala, detaljno objašnjavao srpsku strategiju za vraćanje autonomne pokrajine Kosovo i Metohija u naš teritorijalni sustav. Zato je, izgleda, Rafael bio onako dekoncentrisan, ništa mu nije išlo od ruke, niti kraljev gambit, niti dvostruku aksl, niti špaga, niti skok s motkom. Jednostavno, bio je hipnotisan.
Apsolutno se može očekivati da će predstojeća predizborna kampanja biti u znaku Vimbldona. Već se nazire predizborni slogan Demokratske stranke: „Biće šljake“. Iznad natpisa Boris Tadić i Vuk Jeremić sede u kafiću i posmatraju na plazma televizoru Đokovićev meč. Na šljaci.
Zatim će uslediti predizborni slogan: „Biće trave“. Iznad slogana Boris Tadić i Vuk Jeremić posmatraju Noletov meč. Na travi.
Krunu kampanje predstavljaće zajednička fotografija Tadića i Jeremića, na teniskom terenu prekrivenim šljakom, sa trijumfalnim sloganom: „Iako mislite da smo na travi, mi smo na šljaci. Mi šljakamo“.
I pobeda je zagarantovana, jer će kroz te slogane biti opisana esencija teniskog delovanja ovdašnjih političkih stranaka. Koliko puta ste, recimo, videli Vuka Jeremića na televiziji i zapitali se: „Je l’ ovaj dečko na travi?“ A prijatelji su vas ubeđivali: „Ne, on je na šljaci, on radi“. Posle Vimbldona, opet, Jeremić se prvi put vratio kući i nije ženi rekao: „Bio sam na šljaci. Pobedili smo“, već je još s vrata uskliknuo: „Bio sam na travi. Pobedili smo“.
Poučeni onim prežvrljavanjem plakata Stranke srpskog jedinstva od pre deceniju i po, kada se „reč“ vrlo lako pretvarala u „reket“, sasvim je sigurno da nijedna stranka neće imati slogan: „Kada mi pobedimo, dobićete tenis“. Ne zato što tenis već imamo, nego jerbo bi i sasvim malo žvrljanje, i sasvim mala varijacija reči „tenis“, dobila sasvim drugi, veoma zgodan smisao.
Uz to i tačan.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
