Vrhunski savetnički timovi, ali i PR muvatori, spin i drugi doktori laži i obmana, ozbiljni profesionalci, ali i marketinške alamunje, majstori u preprodaji magle, neophodni saradnici, ali i bezveznjaci u prenapućenim službama za informisanje na raznim nivoima, imaju samo jedan, ali vrlooo dooobro, plaćeni zadatak: da poslodavca predstave u što boljem i lepšem svetlu. Pritom, kada god se ukaže prilika, pronađu način za ogovaranje, blaćenje i vređanje konkurencije. Za sve novce – za tu i takvu svrhu – raspoloživog budžeta.

Važi to za lidere najmoćnijih i najmnogoljudnijih zemalja na ovoj našoj Kugli, baš kao i za provincijske političare, svima kojima je stalo do što boljeg aktulelnog rejtinga, ali i do dobre pripreme biračkog tela za buduća odmeravanja sa konkurentima. Ovaj „modus operandi“ primenjuju političari svih boja i predznaka. Vlast, opozicija, potpuno je svejedno. Razlike se prepoznaju u visprenosti i zanatskoj obučenosti angažovanih uposlenika i, naravski, količini love koja se u te svrhe troši.

Mantra je sledeća: svakoga dana – u svakom smislu, sa razlogom ili bez, opravdano ili ne – obavezno biti u javnosti! Redovne i vanredne konferencije za novinare, isforsirani događaji na kojima se gazde pojavljuju, saopštenja, nametnuti ili (ne)plaćeni intervjui, gostovanja u popularnim emisijama. I, dabome, društvene mreže.

Na kraju dana, gospodarevo lice mora biti nasmejano. Ogledalce javnosti – u liku laskavca u timu kojem se najviše veruje – mora onom koji se ogleda, onako pred spavanje, da (po)kaže ko je najlepši i najpametniji na svetu celom.

U bukvalno svakodnevnim pojavljivanjima pred gomilom novinara, dešavaju se, avaj, autogolovi: neshvatljiva lupetanja, iznošenje ordinarnih laži i gluposti… ali i odmak od elementarnih postulata diplomatske, pa i svake druge etikecije, neoprostiva vređanja, izlivi nacionalizma i ksenofobije, prostaštvo, drskost i bezobrazluk.

Ko je za to kriv? Loša priprema ovih iz narečenih timova, ili gazde same, kada ih povuče ono unutrašnje, iskonsko, njihova nepatvorena suština: nedovoljna obrazovanost, nepoznavanje teme o kojoj govore, prepotencija, nekontrolisani ego-trip. Mislim da je reč o fatalnoj kombinaciji. Uostalom, uključite televizor i posmatrajte nastupe vlastodržaca od Vašingtona do Manile, onog u Ankari, ili u Pragu, Budimpešti, čak i u Rimu…

A tek autogolgeteri iz balkanske lige: Zagreb, Banja Luka, Priština, Sarajevo. Ili, svakodnevne poslastice iz Beograda: od zloupotrebe narodnih umotvorina, amaterskog zapevanja, idiotskog smejanja, do plakanja zbog „luka“ (Onion njuz).

Međutim, te najčešće, vrlo autoritarne ličnosti, sklone mekšim ili tvrđim oblicima diktature pri vladanju, ne mare odveć za svoje, više ili manje tragikomične, verbalne eskapade. Još manje o recepciji istih u javnosti. Okruženi su sunarodnicima – u većini, nažalost, i vernim podanicima i podržavaocima – koji veruju da im gospodari govore isključivo istinu i da to važi za svaki njihov javni nastup. Onaj poslednji, briše sve poslednje.