Moji ispisnici, generacijske kolege makar, vrlo se sećaju vremena kada se pisalo i govorilo u „sredstvima javnog informisanja“ isključivo u prvom licu množine. „Mi“: videli, pitali, prisustvovali…

Onda su pristigli tek retki pojedinci, dovoljno hrabri, ali i sa snažnim ugledom u redakcijama – i, ne manje važno – čvrstim statusom kod rukovodilaca glasila, koji su počeli da govore i pišu u prvom licu jednine. Vremenom ih je bilo sve više i više, tako da onaj plural ostade tek kao retki anahronizam.

Ili, trebalo je mnogo vremena da mine i teškog rintanja i dokazivanja u novinama da bi neko zaslužio da uobičajeni inicijali ispod teksta budu zamenjeni sa jednim (ime) i ispisanim svim slovima prezimena.

Samo su asovi pisane reči, redakcijske svetleće reklame, mogli i smeli da se punim imenom i prezimenom potpišu ispod svog teksta ili, što je bilo još raritetnije, da im ime i prezime ide uz naziv radijske ili televizijske emisije čiji su autori bili.

Minuše vakti, pravila nova: brane su spuštene, nagrnula nezadrživa poplava „japajaizma“. Prevršena je svaka mera dostojanstva, zgažen je i elementarni osećaj za dobar ukus.

Po televizijama naročito. Medija koji je eminentno kolektivna tvorevina. Mehanizam ili organizam u kojem je, i bukvalno, svaki šraf ili organ vitalan. Stotinak ljudi u lancu odgovornosti i ko god da zakaže, ekran je crn. Nema „jednine“! Ipak, mnogi, profesionalno nedokazani, tanušnih imena u zanatu, besramno će kazati – „moja emisija“, ili će ljude koju u istu stižu nazvati – „mojim gostima“. Neki od takvih će svoja imena turiti u naslov emisije. Anonimni televizijski pitači, sa obaveznim papirom ispred sebe, sa slušalicama u ušima i glasom producenta ili urednika u njima, koji ih, kao neophodno i spasonosno izbavljenje, vode kroz bespuća neznanja i neobrazovanja – postali su važniji u sopstvenim očima, ali, nažalost, i glavama onih koji su ih, ko zna kako i ko zna zašto uopšte angažovali – od umnih ljudi koje treba nešto smisleno i mudro da pitaju. Po pravilu, količina medijskog neznanja obrnuto je srazmerna broju zanatski dokazanih koji, odista, zaslužuju da se koriste prvim licem jednine. U bilo kom obliku. Ti, baš retki izuzeci, samo armiraju rečeno pravilo.

Poslednjih nekoliko godina fljasnula nas je po svim čulima nova pošast: lavina egomanijaka koji govore o sebi u trećem licu jednine. U etar i štampane tvorevine su nagrnule osobe neslućeno nabildovanog samoljublja. Među njima, nažalost, i visokopozicinirani političari, umetnici od karijera, uspešni sportisti… Ali, taj su verbalni manir u letu uhvatili, papagajski ga ponavljajući, i učesnici opskurnih televizijskih rijalitija, pevaljke pristigle ispod svadbarskih šatri, likovi sa debelim policijskim dosijeima, a tanušnim sudskim presudama… i protuve sličnog kalibra.

Na likovima koji o sebi govore u trećem licu, kako bi duhovito „tvitnula“ koleginica Nataša Mijušković, „neko će jednom doktorirati“. Hoće!