Ljubica ili poruka ekrana 1

Bar godinu dana to ne činim. Jednostavno, oni koji me, u tom smislu, zanimaju me ne pozivaju, ovi koji me pozivaju, nisu mi odveć interesantni, tako da ta dva nezanimanja, dva minusa dakle, nisu dali – plus.

Do minule srede, kada me je Velimir Perović pozvao da ćaskamo za portal Direktno.

Za ovu priliku, nekoliki zbirni izvodi o televizijama koje retko gledam, a čini mi se, dobro (pre)poznajem.

Evo: glavni problem televizija sa nacionalnom prohodnošću, prvenstveno, vidim u tome da tamo zaposleni nemaju kvalitetne i dokazane uzore, nemaju dobre učitelje i gube se u „živom pesku“ pogubne prakse.

Uticaj politike je samo izgovor. Dobar TV Dnevnik može da se napravi ako se ispoštuju sve aktivnosti ovih na vlasti, ali se posveti i dužna pažnja opoziciji.

Okej, blaga prednost režimlijama, ali i otvoreni prostor za drugu stranu. Ma, sve je davno izmišljeno i realizovano. Svako veče se ta škola praktikuje na RAI, BBC, TF, ZDF… čak i HRT.

Kada bi to bio recept, nešto oko čega nema razgovora, Vučić i njegovi bi, ipak, svakodnevno brundali, negodovali, merili štopericom vreme koje im je posvećeno, okretali telefone glavnih urednika i vlasnika, ali… sori, tako mora biti. Sutra, kada, bože zdravlja, ovi na vlasti budu opozicija, pozivaće se na to isto pravilo.

O tome je reč.

Tako se radi u demokratskim zemljama, i u medijima koji drže do svog profesionalnog dostojanstva.

Dužnost nacionalnih televizija je da informišu, obrazuju i zabavljaju.

Istinito, nepristrasno, pravovremeno, zanatski besprekorno.

Nikako ne pristajem na tezu da su šund, prostakluk, najniži ukus u svakodnevnoj ponudi, nešto što gledaoci traže. Koješta. Ključna privlačnost televizije je, zapravo, u ekranu samom, a mnogo manje u onome ko je, ili šta je na njemu.

Ako se umesto idotluka u raznim rijalitijima ponudi kvalitetna raspravu o bilo kojoj relevantnoj društvenoj temi, ako se cijukanja i odvratno zapevanje takozvanih pevača i pevačica, plasira kvalitetna muziku, ako se u vreme emitovanja reprizine reprize desetina puta odgledanih serija, ponude nove i atraktivnije, ako je informativna emisija pregled najvažnijih događaja dana, ništa više, ali ni bilo šta manje, gledaoci će to prihvatiti i sa zadovoljstvom gledati.

Sva mudrost i sve umeće je u tome.

Televizija je davno izmišljena rabota, sa vrlo strogo definisanim pravilima, koje razdvajaju dobro od lošeg. Tačka!

RTS i RTV ne bih ih stavljao u istu „korpu srama“. Ne samo zato što je RTV (TVNS) moja matična kuća u kojoj sam proveo 21 godinu – od pripravnika do glodura – te me tresu sećanja na bolju prošlost. Verovatno ima i toga. Međutim, iako javni servis, RTV je i višenacionalna televizija, u tom smislu, kompleksnija joj je osnovna uloga. Priprema i emituje program na srpskom i još na deset jezika, nacionalnih manjina koje žive u Vojvodini.

Za razliku od solidnog dokumentarnog ili programa iz kulture, mnogo je manjkavosti u informativnom. Drugačije, hrabrije, profesionalnije bih ga uređivao.

Ali, tamo imaju Ljubicu Gojgić, najboljeg TV intervjuera u državi.

Njene emisije su za udžbenik profesionalnog novinarstva i, što je posebno zanimljivo, iako je izuzetno tvrd i nepokolebljiv pitač, u emisije joj dolaze, doslovce, svi. I iz režima i iz opozicije, uključujući, što je po meni, dodatni kvalitet, slobodoumni i svojemisleći ljudi, van političkih tabora i podela.

Televizija su ljudi, ljudi su ekran, ekran je poruka! Eto.