Mi najmlađi u ekipi – Jova Patak i ja više od ostalih – imali smo zadatak, ali da budem iskren i privilegiju, da Janiki kasno uveče, sve do ponoći – nekad i docnije – pomažemo u „polivanju“ leda.

Naime, nakon što se smene za građanstvo i hokejaški treninzi završe, a teren dobro očisti od snega ili klizaljkama sastruganog leda, sledilo je zalivanje ledene površine iz ogromnog, dugog šmrka koji bi se, naročito ako je temperaturni minus tokom noći bio dovoljno „debeo“, pretvarao u glatke slojeve novog leda. (Da ne zaboravim, nagrada za pomaganje, ali i žešća privilegija, sastojala se u tome što smo mogli, besplatno da se klizamo kada god zaželimo, podrazumevajući i u onim najposećenijim, „švalerskim“ smenama.)

Između dva kruga zalivanja, dok se led „gojio“, mi smo u svlačionici, uz peć bubnjaru na čijoj se plotni obavezno nalazilo plavo lonče u kojem je Janika sebi kuvao vino – nekad i nama dvojici dozvolio po čašicu – i pričao priče po vrlo neobičnoj dramaturgiji. Naime, on je imao mlađeg brata koji je bio živo čudo.

Najjači u varoši, najbolji sportista, nadaleko čuveni srcelomac… E, kada bi, recimo, posle neke tuče u kojoj je trijumfovao došao kući, dobio bi batine od starijeg brata, ili kada bi pobedio u trci sa biciklima, sledio bi poraz od Janike u novom trkanju, najlepša bratova devojkova, završavala je negde u vrbaku na obali Tise, sa Janikom dabome, i sve tako… Neobično, zar ne? Brat je bio prava sila u svemu i svačemu, ali šta mu je to vredelo, kada je tu bio nenadmašni Janiku!

Setio sam se ovog, za moje odrastanje vrlo zanimljivog čoveka, pre desetak dana, nakon što se Liverpul popeo na tron fudbalskog vladara Evrope, i kada je u ovdašnjim „medijima“, ali i onim, takozvanim ozbiljnijim nastavljeno šenlučenje početo još jesenas kada je Crvena zvezda u grupnoj fazi Lige Evrope savladala, pokazaće se, budućeg vladara. Bio je to novi čin u predstavi nekontrolisanog slavlja.

Onomad je, da podsetim, u sveopštoj euforiji čak i šef države, uoči, u to vreme, ko zna kojeg po redu, briselskog (i inog) viđenja sa prištinskim pandanom, govorio da ne očekuje čudo, koje se, po njemu, dešava „svakih pet, deset ili dvadeset godina, kao kad Zvezda pobedi Liverpul“.

Junak tih dana bio je, naravski, dvostruki strelac Milan Pavkov, mladić za kojeg do tog Zvezdinog trijumfa nisu čuli ni mnogi „cigani“. Dobro, „delije“!

Šta sve o njemu nije napisano: kako je počeo sa fudbalom, zašto je počeo, gde je nastavio, potom mišljenja bivših i sadašnjih drugara, trenera, saigrača… Onda, izjave viđenijih „zvezdaša“! Tako je Vesić, neformalno prvi čovek prestonog grada, kao u šali, predlagao da mlađani golgeter dobije ulicu u Beogradu. Terzić, najplaćeniji činovnik u klubu, hvalio se kako je u svlačionici, pred početak utakmice, u motivacionom govoru („a la major Gavrilović“, valjda) poručio Pavkovu da „uradi nešto veliko, zbog čega će dobiti spomenik u rodnom Begeču“.

Minulih dana, nanovo, sve beše kao po čika Janikinom principu: šta vredi Liverpulu titula evropskog vladara, izeš to što ga slavi višemilionska armija fanova diljem ove naše Kugle, džaba im Klop, Van Dajk, Salih, Kante, Firmino… kada su onako isprašeni „od starijeg brata“ nasred Marakane?

Da parafraziram – toj krađi tuđeg šoua u čast – svevremenog Duška Trifunovića, a kojeg se sa setom i zadovoljstvom nanovo sećam, čitajući, baš ovih dana, izvrsnu knjigu mog „garija“ Bogice Mijatovića: „Šta bi dao da si na mom mjestu…“