Dakle, za hokejaše iz Jesenica, vaterpoliste sa Korčule, košarkaše iz Sarajeva, boksere iz Pule, Subotice ili Banja Luke, atletičarke kraj Morave, plivačice iz Splita, rukometaše iz Šapca… Naravski, za fudbalere Partizana, Crvene Zvezde, Dinama, Hajduka, Željezničara, niškog Radničkog… I navek, u svakom smislu, za moju Vojvodinu!

Od kada smo sami, dakle mi Srbi i mi svi u Srbiji, navijam neprebolno, neizlečivo – za podsmeh i neshvatanje čak i mojih najdražih – za sve naše sportiste. Radujem se pobedama kao malo dete poklonu, tugujem u porazima, kao kada tom detetu, narečeni poklon, neko stariji, bezobrazniji ili jači, otme.

Ipak ću, uz sve rizike neshvatanja i nerazumevanja, napisati zašto sam uveren da već sutra završavamo učešće na svetskom prvenstvu u Rusiji. I, verujete, niko srećniji od mene, ako žestoko u prognozi omašim.

Dakle, fudbal je vrlo ozbiljna stvar da bi se njime bavili amateri. Sem, dabome, u amaterskim ligama i takmičenjima.

Hoću da kažem da je reč o raboti – evo već vekovima – vrlo definisanoj. Na terenu, u klubovima, u savezima, u međunarodnim forumima. Sve se zna. Ako i ima eskiviranja pravila, loših poteza, neadekvatnih odluka, to može da prođe, jednom, dva puta, negde „na mostu“. Već „na ćupriji“ čeka naplata. Žestoka!

Ne može se nekažnjeno, za prvoga čoveka Saveza postaviti neko ( Kokeza, konkretno) ko – ni po najlabavijim kriterijumima – takvu važnu i odgovornu dužnost, ne zaslužuje.

Ne može se bez posledica, a da iza toga ne stoji ozbiljna analiza i objašnjenje, otpustiti selektor (Muslin, konkretno), nakon vrlo uspešnih kvalifikacija i neoborive činjenice da se Srbija, posle osam godina, našla ne samo na nekom relevantnom takmičenju, već se i po mnogim kriterijumima, vratila na loptačku mapu sveta.

Ne može se nekažnjeno za selektora (Krstajić, konkretno), postaviti čovek bez ijednog dana trenerskog posla u radnoj knjižici.

Ne može se bez posledica, smeniti dugogodišnji kapiten (Ivanović, konkretno), a da se sa debelim obrazloženjem, takav potez ne objasni. Prvenstveno njemu, potom njegovim saigračima i celoj (sportskoj) javnosti.

Nije uobičajeno – jer nije ni normalno – da predsednik vrlo siromašne države (Vučić, konkretno), obeća fudbalerima ogroman novac za osvojeni Šampionat i pride im poruči kako se pobeda nad Švajcarcima „podrazumeva“. To čini samo neko ko blage veze nema sa fudbalom. Sportom, uopšte.

I onda dođe ono na „mostu“. Ili na „ćupriji“. Kako god: naplata!

Utakmicu sa Švajcarskom – ubeđen sam za naš tim ključnu i – avaj! – bez prave mogućnosti za popravni – je izgubio isključivo selektor. Sam, ili u dosluhu sa „linijom odlučivanja“, potpuno je nevažno. Sve što (ni)je uradio, bilo je u korist štete ekipe kojom rukovodi: sastav, odluka da se posle vodećeg gola tim povuče, loša promena igrača, katastrofalna uputstva pred sam kraj meča… Sve!

I, sledi Brazil. Ekipa koja najmanje na svetu celom, jeste prilika za vađenje. I tu će biti kraj!

Teški navijački ovisnik se u meni žestoko buni, urla i psuje protiv svega napisanog. Morao sam!