Osvajanje Mont Everesta

Pobeda? Biće to opako teška misija. Gotovo nemoguća. Čehinje su, na papiru makar, velike favoritkinje. Kvitova, trenutno peta igračica na svetu, donedavno i na samom vrhu i Safarova, 18. na rang-listi, ozbiljan su protivnik za svaku teniserku. Pogotovo kada igraju na domaćem terenu. Tandem Hlavačkova i Hradečka, peta i šesta svetska dubl igračica, po meni su najjači češki adut. One su veoma uigrane, dobro se poznaju, a činjenica da su već osvajale najveće turnire, govori dovoljno.

Međutim, draž ovog takmičenja i jeste u njegovoj potpunoj neizvesnosti. Reč je o ko zna koliko puta potvrđenoj tradiciji. Uostalom, zar Ivanovićeva, Jankovićeva, Jovanovska i Krunićeva nisu pobeđivale, pre susreta ozbiljno favorizovane protivnice, ili u samom meču drastično okretale rezultat i trijumfovale u trenutku kada su već bile otpisane? Zašto tako ne bi bilo i u češkoj prestonici?

Ja bih, međutim, o nečem drugom, veoma važnom. Nanovo se u teniskoj čaršiji, ali i nekim medijima, oživljava priča, već poprilično uvreženo mišljenje zapravo, kako Ana i Jelena ne mogu – zbog naglašene lične netrpeljivosti – da funkcionišu kao skladan tim.

Čak i da postoji rivalstvo između naše dve šampionke, čak da ono prelazi sportske okvire, ne bi to bio nikakav presedan na sportskoj sceni. Javna je tajna, naime, da Marija Šarapova ima vrlo delikatne odnose sa ostalim ruskim igračicama, zna se da sestre Vilijams jedva razgovaraju sa svojim sunarodnicama iz američke reprezentacije…

Sve one jesu vrhunski profesionalci, šampioni, ali i autonomne ličnosti, nespremne na kompromise i kolektivne uzuse. Može im se. Naročito dok postižu odlične rezultate.

Ana i Jelena ne moraju da budu prijateljice i van teniskog terena. Zašto bi bile? Osvrnite se oko sebe. Zar se svi mi privatno družimo sa svojim kolegama? Dabome da ne. Svako ima pravo i punu slobodu da prijateljuje sa onima koje odabere.

Ostaje, međutim, dilema: da li novinari treba da u svojim tekstovima insistiraju na razlikama koje postoje između – trenutno! – dvanaeste i dvadeset druge svetske igračice? I da to čine na naglašeno nedobronameran način. Usput su mnogi od njih – prateći sopstvene kriterijume – skloni da Anu, reim, zakite epitetima kao „najlepša“ ili „najbolja“ srpska teniserka. Dobro, najlepša. O ukusima se ne raspravlja. Najbolja? E, to je već egzaktnija stvar i definisana je, isključivo, brojem osvojenih bodova i plasmanom na svetskoj rang-listi. A, to je, znamo, vrlo promenljiva kategorija. Tvrdim da takvo pisanje nije korektno, jer produbljuje eventualne podele u tom fenomenalnom tandemu. Tako svi gubimo. Ana i Jelena, možda, najmanje. One su dokazane šampionke. I jedna i druga behu, u svom momentumu, najbolje na svetu. U svakom smislu, ostvarene su mlade osobe. Same sebi dovoljne. Zato intimne relacije treba prepustiti njima dvema. One najbolje znaju šta im je činiti. Mi treba zdušno da stanemo iza obe, nadajući se da će nas, možda baš u Pragu, popeti na teniski Mont Everest. Verujem u vas, devojke!