Slučaj Tivat: Da li se Vučić zaigrao ili je ozbiljno mislio?

Mnogo je verovatnije da je reč o primeru loše osmišljene i izvedene akcije, sprovedene bez ozbiljne procene posledica. Da bi postojale teorije zavere u koje Srbi veruju, moraju da postoje ljudi koji znaju taj posao, kažu sagovornici Danasa komentarišući da li su novonastale tenzije između Srbije i Crne Gore osmišljena politička režija vlasti u Beogradu ili stvarni pokušaj predsednika Srbije da u Crnu Goru neometano ubaci grupu ljudi sumnjivih biografija.

Uprava policije Crne Gore saopštila je da je u sredu zabranila ulazak i vratila u Srbiju 87 državljana Srbije, koji s doputovali čarter letom iz Beograda u Tivat, a za koje je se sumnjalo da su planirali da budu neformalno obezbeđenje predsednika Srbije Aleksandar Vučića tokom samita EU-Zapadni Balkan u Tivtu.

Brzo se ispotavilo da je reč o osobama povezanim sa kriminalom.

Ovaj potez Crnogoraca je Vučića naljutio pa je poručio zvaničnoj Podgorici da ga niko ne dočekuje niti ispraća. Oglasila se, što gotovo nikad ne radi, i BIA saopštenjem u kojem ističe da je Vučiću ugrožena bezbednost u ovoj susednoj zemlji.

Reakciju vlasti u Beogradu odmah su  osetili građani na granici gde se satima čeka.

Budući da je sklon manipulacijama, pitanje je da li je Vučić slanjem čarter leta sa sumnjivim osobama želeo da skrene pažnju javnosti sa mnogo važnijih stvari, koje se ispod radara odvijaju u Srbiji, pa se zaigrao, ili zaista nije računao na budnost podgoričkih bezbednosnih snaga, u okonostima samita koji u Tivtu organijuje EU. Pa mu je plan možda bio da transparentima, koji su nađeni kod sumnjivaca, i grupama ljudi koje mu skandiraju provocira domaćine.

Sada, kada je jasno da mu je plan, ako ga je i imao, propao i da je vrag odneo šalu, čini se da informacijama o svojoj ugroženosti opat cilja na svoje osetljivo biračko telo, ne bi li ublažio štetu.

Bojana Selaković, koordinatorka Nacionalnog konventa za EU, kaže da na osnovu informacija koje su trenutno dostupne javnosti, čitav slučaj ostavlja više utisak politički proizvedene afere nego ozbiljnog bezbednosnog incidenta.

– Teško je poverovati da bi bilo ko, ko zaista planira prikrivene ili hibridne aktivnosti, organizovao putovanje na toliko upadljiv i lako proverljiv način, sa ovakvom grupom ljudi – navodi ona.

Međutim, zanimljivo je, kaže, da ukupni politički efekat ove priče za sada ne deluje naročito povoljno ni po Aleksandra Vučića.

– Naprotiv, objavljivanje spiska putnika i drugih detalja koji omogućavaju javnosti da proverava zvaničnu verziju događaja suzilo mu je prostor da se od ove priče ogradi. Stiče se utisak da je u realizaciji ili komunikaciji čitave operacije nešto pošlo po zlu i da se nije računalo sa nivoom javne proverljivosti informacija – zaključuje Selaković.

Dodaje da se incident dogodio u trenutku kada je pažnja regionalne i evropske javnosti bila usmerena ka samitu u Crnoj Gori i sve vidljivijem napretku koji ta zemlja ostvaruje na putu ka članstvu u Evropskoj uniji.

– U takvim okolnostima nije neosnovano postaviti pitanje da li je stvaranje bezbednosne drame moglo da posluži i kao pokušaj da se medijski fokus pomeri sa tema koje za vlast u Srbiji nisu politički prijatne – pre svega sa činjenice da Crna Gora danas predstavlja najizglednijeg sledećeg člana EU, dok Srbija sve očiglednije zaostaje – skreće pažnju ona.

Dragan Popadić, profesor socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, pak kaže da slučaj Tivat deluje toliko bizarno i proizvodi toliko predvidljive negativne posledice po Srbiju, njene građane i njen međunarodni ugled da se čovek zaista može zapitati ne stoji li iza svega neka skrivena politička računica.

– Ipak, meni takvo objašnjenje ne deluje uverljivo. Mnogo verovatnije je da je reč o još jednom primeru loše osmišljene i loše izvedene akcije, sprovedene bez ozbiljne procene posledica. Problem ne vidim u nekakvoj posebno lukavoj političkoj režiji, već, slično kao i u slučaju Banjska, u neodgovornosti ljudi koji su došli u poziciju da odlučuju o stvarima koje prevazilaze njihove sposobnosti – navodi on za Danas.

Dodaje da se, posle više od decenije negativne selekcije, sve češće suočavamo sa situacijama u kojima se važne odluke donose ne samo bez dovoljno znanja i iskustva, već i bez elementarne sposobnosti da se sagledaju njihove posledice.

– Ono što dodatno zabrinjava jeste da ovakve akcije ne mogu biti proizvod jedne usijane glave ili male grupe ljudi. Da bi bile sprovedene, potreban je čitav lanac poslušnosti kroz različite institucije. To govori da problem nije pojedinačni propust, već ozbiljno urušavanje sistema – ukazuje Popadić.

On na sličan način posmatra i mere uzvraćanja prema putnicima iz Crne Gore.

– Teško je u njima pronaći bilo kakvu racionalnu političku ili državnu korist. Deluju pre kao izraz povređene sujete, frustracije i potrebe da se demonstrira moć nad onima nad kojima je to najlakše učiniti. Rezultat je, međutim, potpuno suprotan: narušavaju se odnosi sa susedima, stvara se dodatno nezadovoljstvo među građanima i šalje poruka da su impulsivne reakcije važnije od razuma i interesa države – navodi on.

Zbog toga mu je objašnjenje koje polazi od nesposobnosti mnogo uverljivije od objašnjenja koje polazi od skrivene genijalnosti, odnosno da je iza svega postojao promišljen plan, teško je poverovati da bi njegovi rezultati bili baš ovoliko loši.

Slično misli i Goran Ješić, osnivač Građanskog pokreta „Solidarnost“. On kaže da su Balkanci, naročito Srbi, skloni teorijama zavere.

– Međutim, da bi imali teoriju zavere, morate imati ozbiljne intelektualce i ozbiljne stratege da smisle takve stvari. Znači ljude koji imaju formalno obrazovanje i ogromno životno iskustvo u profesionalnom delovanju. Tako da najčešće to što mi u Srbiji percipiramo kao puštanje dimnih zavesa i teorije zavere nije slučaj. Obično je to rezultat apsolutne gluposti i idiotizma. Njegova bahatost, njegova glupost i idiotizam su uzrok ovoga što se desilo – procenjuje Ješić za Danas.

Prema njegovim rečima, tretman Crne Gore kao dela srpske teritorije i Vučićevo ponašanje, vrlo slično onom od pre desetak godina u Srebrenici, je isti scenario i deo gluposti i idiotizma, a nikako teorija zavere.

– Tako da to da on pušta dimne signale, da fiksira svoje biračko telo, da pumpa tabloide, što će oni svakako da urade, da skrene pažnju nije slučaj jer to imamo svaki dan.

Slučaj Senjak je samo jedan od slučajeva. Da bi imali teoriju zavere, moraju postojati neki ljudi koji nešto znaju i koji moraju da znaju taj posao. On je jedno vreme imao izraelske savetnike, koji su možda nešto mogli od toga da naprave, ali u ovom trenutku to je posledica gluposti, bahatosti i idiotizma – zaključuje Ješić.